Zavod za očiglednosti

Predsednik bi da se zvanično proglasi vrhovnim komandantom vojske, i neki to nalaze uznemirujućom stvari. Umesto da je dočekaju s olakšanjem: ozvaničava se očiglednost. Bilo bi još bolje da se zvanično proglasi i šefom policije, i službe, čak i one vatrogasne, da postane svi ministri i premijer, i vrhovni kum mafije i the sudija nad sudijama, da kaže da je od danas predsednik svih kućnih saveta i sam savet jednočlani, da kaže ja sam svenadležan za svako kijanje i uprđivanje, da, i za ono nečujno, ni to ne smeju bez mene. Tako da kad se konačno prdne onamo gde Zavod za očigledno nalaže – u čabar – On i na papiru bude kriv. Što će reći, bezrezervno treba podržati što je narodni postočitelj, osim ispadanja iz šina, napokon počeo da ispada i iz šmire: dobrovoljne žrtve postočavanja autuju da sa svojim stanjem nikakav problem nemaju, a njihov svetac zaštitnik hoće da je i zvanično odgovoran za sve. Mučna, ali vrla odličnost: skraćuje sudski proces koji jednog dana neminovno dolazi. Već je javno priznao da je onomad dovezao traktore na Andrićev venac, sad hoće unapred da prizna da će umesto traktora dovesti tenkove. Srpska unapredna stranka, najzad pošten projekat.

Steva Filipović, jedan od retkih ljudi koji studentima redovno javi šta veli Zavod za očigledno onda kad ne vide sami, kaže da je sramota što nisu pozvali na skup podrške ekipi N1, te da sledeći put kad im se desi neki užas odu na Sputnjik da to obnaroduju. Nepopularna ali potpuna istina: odsustvo tog poziva miriše isto kao ona ranija ograđivanja od nesumnjivih saveznika. Možeš i da ne voliš N1, to i dalje a) ne menja činjenicu da su uvek bili tu i b) ne menja činjenicu da je to isto kao krvava košulja Borka Stefanovića: kad se tako nešto desi, apsolutno postaje nevažno što za Borka ne glasamo, treba da smo na ulicama, jer to tako prosto ne može i ne sme.

Poslanici opozicije makli su ograde i pošli na posao na glavna vrata. Nasilje, kaže Brnabić, mi nikome nikad nismo makli ograde. Ono što ne kaže: mi smo prebijali ljude, gazili ih kolima, lomili ih bejzbolkama, gađali pirotehnikom, uhapsili i u zatvoru/kućnom pritvoru držali najviše ljudi po jedinici vremena otkad postoji ova država, ali hej, nismo dirali ograde. Svaka njihova argumentacija na tom je istom nivou – i oduvek je bila, ali su svejedno stigli dovde. Kako? Pa, Zavod za očigledno nije radio.

Na skupu podrške novinarima koji to jesu pojavili su se i novinari koji to nisu; među njima je bio i jedan od onih stoličara što s DJV-om svakodnevno emituju verbalne fekalije u etar. Jovana Gligorijević probala da mu kaže koju o tome ko je i šta je, bio sam blizu u tom trenutku. Lik nimalo nije bio postiđen. Kao i njegove kolege, on drži neočiglednim kud sve ovo vodi. Zavod u njemu ne zavodi ništa.

Naposletku, „običan svet“: jedna baba, za vreme 16 minuta tišine i blokade ulice kod Veterinarskog, zastaje da sočno izvređa okupljene; potom se gega dalje, u stilu ala sam im rekla. Kad njenog idola bude jurio Interpol, a Zavod javlja da hoće, kad do te mere postane očigledno koju je protivu podržavala, reći će i tad: lažu. Lažu, i to je to. „Sudbina se obrušava na nas, zla, zla Sudbina.“

Ne pada jabuka NJutnu na glavu od sudbine, nego od gravitacije, brate mili, od zakonitosti višega, vanljudskog reda. Nama će biti bolje onoga dana kad shvatimo da nas nije stigla ama baš nikakva zla klet, nego samo gola logika. Nama je jednostavno stigao ceh za kolektivni prećutni moto „radimo sve uz ku*ac i nadamo se najboljem“. Odgovor na retorsko „šta smo ovo dočekali“, nažalost, glasi: ono što smo, jbg, i čekali. Stigli smo tamo kud smo pošli. Rasplet jeste blizu, ali bez Zavoda – zaplet će doći opet. Hajde ovog puta da ne, braćo i sestre.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.