Foto: Aleksandar RoknićSezona letnjih festivala je završena, ali sezona opštinskih svirki na otvorenom i dalje traje. Vlast plaća ćacije, oni pevaju, a gledalaca ili nema, ili tamo gde ih ima, zvižde i pumpaju. Ovaj muzički okršaj je u Srbiji jasno vidljiv, a dokle ide govori i paradoks da se u publici pumpalo i na nastupu Baje Žvaleginog Malog Tompsona Knindže.
Karleuša više ne mora da nastupa. Dovoljno je da najavi nastup, uzme pare i ne dođe, a razjarena publika će se potruditi za ostalo. Đorđe Ćaci David se junački drži. Okupljenim pumpadžijama koji ga hrane zvižducima i psovkama uzvraća porukama mira i ljubavi. No, lako ćemo za Karleušu i Davida, oni su ponosni ćaciji. Problem je u umetnicima koji vešto kriju svoj ćacizam.
Dr Karajlić, recimo, deluje kao da vam je kućni prijatelji, a onda se saplete o Žvalegin orden. Za one koji se ritaju još od 2012, nema mesta čuđenju. Mi dobro znamo kako je to kad ne možeš da održiš književno veče u opštinskoj biblioteci, dok pisci koji ćute i češljaju se tako da mislite kako nisu ćaciji, nastupaju svuda i za nastupe dobijaju obilate honorare.
U muzici je gore, jer je taj svet mnogo veći od književnog, a ćacija je takođe ogromna većina. Likovi koji prodaju angažovanost opšte prakse, pobunjenici iz fotelje, tihi ortaci vlasti, odaju svoj ćacizam nastupajući u salama, halama i stadionima, na kojima bi im, da se samo usude da pisnu protiv režima, doživotno bio zabranjen pristup. Kritika vlasti ne može se, ni uz puno mašte, naslutiti čak ni između redova njihovih stihova.
Uspešna pobuna desila se na zaječarskoj ćacijadi, gde su mnogi otkazali nastup, jer su domaćini odjavili Gobline. Dobro je i to što se na ovaj način kristališu i novi skriveni ćaciji, poput Ćaci skloništa. Bir fest su ove godine građani konačno masovno doživeli kao trulo carstvo ćaci-rokera. Posetioci su uglavnom zaobišli ovu sramotu. Što se tiče učesnika koji su bili pod pritiskom javnosti da otkažu nastup, najbolje su se snašli Ortodoks keltsi, koji su i nastupali i pumpali.
Oni od kojih se najviše očekivalo, najviše su razočarali. Sastavni deo hardkor panka u normalnom svetu je jasan i glasan politički angažman, a kod nas su korovci svih generacija i godišta poznati po stavu da je „bavljenje politikom“ nedostojno njihovog društveno-političkog kompasa. Ima dosta korovaca koji se bore protiv režima, ali više je ćacija, koji izbegavaju političke teme, a neki od njih, verovali ili ne, botuju za vlast.
Ćaci korovci mogući su samo u Srbiji. Oni su sramota za muzički pravac („izdali ste hard kor“), a mene je sramota što neke od njih lično poznajem. Za kraj, recept kako uočiti ćacija s gitarom: ko se „ne bavi politikom“, a svira unaokolo, taj je ćaci. Eto.
Slede filmovi i serije.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
