Foto: Aleksandar RoknićSedim u mojoj piceriji i primam koverte. Dolazi Gurko, tako ga zovem jer me podseća na Urka, gorilu iz „Planete majmuna“. Trti se da je bitan lik na Vračaru, bliži sa Žvalandrejem, nego sa Žvalegom, ali baš takav mi treba.
„Koliko ovde ima?“, premećem evre po koverti. Nije da nemam poverenja, Gurko bi mi dao svoju desnu ruku, ali moram da smaram, u skladu sa funkcijom.
„Sve, gospodine Dragiša! Išao sam jutros po svim kafićima, delio im mali Mućak šljage, sve dok im nismo iscedili i poslednji cent!“
„Aj’ da ti verujem. Nego, imam nešto važno s tobom da popričam…“, naginjem se ka njemu koliko mogu, da mi ne ispadne stomačina kroz košuljče, kao malom Piši prekjuče na TV.
„Stvarno? Šta?“, sav se zarumeneo Gurko od ushićenja.
„Specijalni zadatak.“
„Gospodine Dragiša, stojim na usluzi. Jel treba ćacijima opet da se šara po kućama, videli ste kako smo profi to uradili, angažovao sam stranačku aktivistkinju sa najlepšim rukopisom, ili ako treba opet da izbombardujemo nekog, samo recite!“
„Takvog te volim. Treba da mi okupiš dobrovoljce…“
„Nema problema! Koliko?“
„Jedno deset soma, za početak.“
„Aha, nikakav problem. Kog profila da budu?“
„Uobičajeni ćaci profil. Likovi iz teretana, kladionica, sa poternica, lažni policajci, spremni za fajt.“
„Razumem, gospodine Dragiša. Biće spremni do vikenda. A šta im je zadatak?“
„Idete u Ukrajinu, malo da ratujete.“
Ovo sam čekao. NJegovu facu. Promenio je sve nijanse žute, da bi na kraju stigao do mrtvačkog bledila.
„U… Ukrajinu?“, muca.
„Idete u Ukrajinu, da ratujete kao dobrovoljci za majku Rusiju. Ne dugo, šest meseci, godinu dana, maks.“
Voleo bih da mogu ponovo ovo da kažem, čisto da bih mu opet video facu.
„Gospodine Dragiša, šta ćete kod kuće? Ko će da bije blokadere?“
„Snaći ćemo se. Ne odbijaš valjda da odužiš dug otadžbini i majci Rusiji?“
„Ne, nikako! Ali, gospodine Dragiša, ko će vam skupljati koverte po Beogradu, ako ja odem?“
„Snaći ću se, samo ti idi, blago meni. Šta se mora, nije teško. A mora se, to je jedini način da nam Rusi oproste jer smo nafilovali Ukrajince municijom. Povedi i tog Mućka obavezno, možda ga pogodi neki naš metak.“
Gleda me kao tele pred klanje. Oči mu se pune suzama. Napokon, pada na kolena.
„Molim vas, gospodine Dragiša! Ne mene, samo ne mene! Pa ja nisam ni vojsku služio!“
„To ti kažem, malo i vi mlađi da osetite pravu borbu. Dosta si tukao bivšu ženu i babe po blokadama. Ustani, ne sramoti se.“
„Molim vas, molim vas, pitajte za mene gospodina And…“
„Žvalandrej lično je odredio tebe za ovaj zadatak“, prekidam ga. „Nema ti spasa.“
„Molim vas, nemojte, nemojte!“, plače Gurko, kako nije otkako su ga čupali za kikice u osnovnoj.
„Dobro, ‘ajde ne moraš da ideš.“
„Ne moram?“
„Zezam se, moraš.“
(Odlomak iz buduće knjige)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
