Foto: Aleksandar RoknićIako živim blizu hrama, najviše volim da do njega odem u bentliju. Nosim letnje pantalone sa kombat šarom, popovi na to svršavaju, a gore letnju košulju sa plamenim jezicima, da ih podseti na to šta ih čeka na kraju balade. Leto je neobično blago, nalik na neka davna leta, pre celog ovog ludila. Po plavom nebu raštrkali se oblaci, a meni se, kada sam podigao glavu da osmotrim tu divotu, gorka kokainska pljuvačka slila niz grlo. Mmm, top.
Krećem suprotnim smerom ka hramu i naravno, nekakva olinjala bradata budala u crvenom fijatu, mora da mi se nađe na putu. Nemam vremena za raspravljanje, pa iz kola mašem pozlaćenom zbrojovkom, što je definitivno najefikasniji saobraćajni znak svim učesnicima u saobraćaju. Bradati žurno kreće u rikverc, izlazi iz ulice, a ja za njim. Eto hrama. I dalje je veliki i beo. Ponekad mi je muka koliko para je bačeno na to sranje, ali to sranje istovremeno i donosi brdo para, pa sam, kad se sve sabere, zadovoljan prizorom.
„Gde je Buđavi“, pitam popa koji mi ispred hrama ljubi ruku.
„Njegova svetost je morala hitno do manastira Rakovica, da obavi službu za…“, lupeta, sav se zarumenevši.
„Ajde, ne seri. Plaši se da mu opet ne iščupam pola brade. Hoćemo unutra ili ćemo da blejimo na suncu, kao klošari?“
„Da, da, izvolite, gospodine Dragiša“, propušta me da uđem, a meni se, čim sam prešao prag hrama, zavrtelo u glavi.
„U jebem ti…“, mumlam i teturam se do posude sa svetom vodicom, da se umijem.
„Gospodine Dragiša, da li je sve u redu?“, šatro je zabrinut pop, a najradije bi mi pevao opelo.
„Tišina, pičko. Govori samo kad ti se obraćam“, mrmljam, nezadovoljan učinkom vode. „Samo sam premoren, karao sam neku kurvu jutros do šest, obnevideo sam od cijalisa…“
Ćuti, smrad.
„Dobro, da pređemo na stvar. Juče su vam legle nove dve milke od Mazuta. Gde je moja polovina?“
„Stiže, gospodine Dragiša“, klanja se bradati mangup, „NJegova svetost je naložila da se polovina novca za hram promeni u evre i donira vama. Evo celog iznosa, u apoenima po dvesta, sve kako volite.“
Dok hvatam vazduh, on skakuće do oltara, odlazi iza i odande dovlači sportsku torbu, u kojoj je milionče. Odmah mi je bolje. Za svaki slučaj proveravam.
„Sve je tu, gospodine Dragiša. Ne bismo vas zavrnuli, tako mi Boga…“
„Bolje za vas, jer ako me opet zajebete, ovog puta ću vam zapaliti vozni park. Ima da se vozite Žvauldinovim letećim taksijem.“
Ceri se, verovatno zbog sto prvog nadimka za Žvalavog, koji mi je upravo pao na pamet. Kad god sam u hramu, puca me inspiracija, pre svega zbog love koju tu podižem. Crkva je moj omiljeni bankomat.
(Nastavlja se)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
