Đubre: Obilazak roditelja

„Domaćine!“ dere se Drigi, drmajući letve na ogradi. „Domaćine!“

Iz kuće izlazi sjebani, mršavi lik mojih godina. Podočnjaci mu krase oči, ruke mu se tresu. Ker prestaje da laje.

„Šta je?“, pita nadrkano, za šta imam razumevanja.

„Dođi, dođi slobodno. Nećemo ti ništa“, nije uverljiv Drigi. Pored njega stoje njegova tri bilmeza, a iza njih ja, sa rancem o ramenu. Mršavi prilazi.

„Nemam šta s vama da pričam“, izgovara prkosno. Viđao sam taj pogled. Spreman je na mnogo toga, ali ne na sve.

„Polako, polako“, kezi se Drigi, „ovo je za svačije dobro. Ćerku su ti glupi panduri odvalili od batina, u komi je, na klackalici…“, filozofira, a ovaj menja boje.

„A ko ste vi, ako niste glupi panduri ili još gluplji ćaciji?“, sikće dok čkilji očima, a ker počinje opet da laje.

„Mi mislimo na tebe i tvoju budućnost. Došli smo da te zamolimo da ne širiš okolo informacije o svojoj ćerki. Nikome to ne treba, ni njoj, ni tebi, a ni nama. Šta je bilo – bilo je.“

„More, majku vam jebem…“, iznervirao se ćale klinke koju su Pičkovi pavijani izudarali po lepoj glavi do te mere da joj je duh napustio telo i pre smrti.

„Polako, jebote!“, hvata ga Drigi za ruku, „Nismo došli da se svađamo.“

Ker laje sve glasnije.

„Boli me kurac zašto ste došli! Nije vam dovoljno što ste mi skoro ubili dete, sad me još zajebavate! Ko je ovaj debeli, šta se cerekaš mrcino?“, upire slobodnom rukom na mene.

„Ja sam Deda Mraz“, izgovaram i bacam ranac u njegovo dvorište. „Evo, tu ti je lova za novu kuću i lečenje klinke u inostranstvu. Ako ne preživi, onda dve nove kuće.“

Prolazi kroz sve uobičajene faze. Bes, bol, plač, kurac, palac. Da bih skratio sranje, izgovaram:

„Ako budeš kenjao okolo, vratićemo se i spaliti ti kuću. I tebe u njoj. A sina ćemo ti naći na malom fudbalu, tamo iza ćoška, gde ga igra svaki dan. Ima da prođe gore nego mala. Pregovori su završeni.“

Dajem znak prstom i Drigi mu pušta ruku. Ker i dalje urliče, dođe mi da ga ucmekam. Ali, to će Drigi, ako se bude vraćao.

„Ko je sledeći?“, pitam, dok koračamo ka kolima.

„Roditelji klinca kome su Pičkove budale odvalile pola lobanje. Možda više i nije živ.“

„Pičko je legenda“, izgovaram, prisećajući se tog velikog policijskog komandanta iz vremena kada je prodavao paročistače po kućama.

Dolazim do bentlija i iz gepeka vadim novi ranac. Pored njega, tu su još dva. Do ručka ćemo završiti obilazak.

(Odlomak iz budućeg romana)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.