Generalštabu nema spasa

Ne bi bilo loše da taj spomenik tako stoji večno, da nam ne bi padalo na pamet da se ponovo mangupiramo, ali krupni kapital je zaključio da je, od svih beogradskih zgodnih mesta, upravo ono na kome se nalaze okrnjene generalštabne zgrade najzgodnije za izgradnju hotelskog spomenika Donaldu Trampu.

Da bi se zemljište dodelilo Amerikancima, izvršeno je nekoliko krivičnih dela, kojima se pokušala sa generalštabnih zgrada skinuti oznaka kulturnog dobra, a ove koruptivne radnje dovele su do nagoveštaja pokretanja krivičnog postupka.

Otkako je uhapšen v.d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika Goran Vasić, koji je priznao krivicu, šuškalo se da je to samo početak, da slede ministri, a ko zna, možda i sam vrh kriminalne hobotnice koja je pridavila Srbiju.

Odjednom, Generalštab nam je, u odsustvu većih slučajeva za koje je mafiju odavno trebalo goniti, postao neobično bitan. Kada su počeli da cure abrovi iz istrage o neminovnom hapšenju ministara, Generalštab je postao slamka za koju smo se uhvatili, krivičnopravni tračak nade da se organizovanom kriminalu koji vlada Srbijom može stati na put.

Slučaj „Generalštab“ ostao je samo to – tračak nade. Dok su se tokom avgusta raznosioci abrova puvali pouzdanim informacijama kako Selaković samo što nije uhapšen, a za njim i svi ostali, banditski režim je krenuo u nikad viđenu represiju, kojom je u praksi, stavio do znanja u šta će se Srbija pretvoriti.

Poruka koja nam svakodnevno stiže s ulica, da su policija i kriminalci braća u teroru nad građanima, te potpuni izostanak krivičnopravne odgovornosti za to, jasno je sugerisala da se ničemu ne možemo nadati u slučajevima poput „Generalštaba“.

Poneki naivni optimista u septembru se nadao da ipak možda može doći do čuda, a u oktobru se više niko ničemu nije nadao.
Pošto je pokazala da ne može biti ni gonjena ni hapšena, vlast se odlučila na najbrutalniji obračun sa zakonom – donošenje specijalnog zakona, kojim će poslanici skupštinske većine postati saučesnici u siledžijskom, ali zakonskom, predavanju ostataka Generalštaba zetu američkog predsednika, da s njima radi šta hoće.

Zakon je donet i tek tada, kada je sve bilo kasno, počeo je protest studenata i dela građana, kojima je Generalštab prirastao srcu. Nedvosmisleno navijam za njih, jer se na suprotnoj strani nalazi najveće zlo koje možemo zamisliti, ali imajući u vidu kako je prošao stari savski most, nisam optimista. Izvor povezan sa JTOK mi i dalje javlja „Videćeš“, ali ne kaže i šta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.