Foto: Aleksandar Roknić„Gospodine neutralni, zašto ste tako namršteni?“
„Ma, iznervirao sam se, jer je moj automehaničar snimljen u ćacilendu kako bije kamermana sa N1. Svi me sada prozivaju da sam i ja ćaci, a nisam ćaci, nego sam samo kod njega opravljao kola. Super je Boža, nikad ne pričamo o politici dok mi menja paknove. Nije on za ove srcem, verovatno mora, da mu ne bi dolazila inspekcija u servis. Morao sam da ga otpratim sa Instagrama, koliko su me ortaci blokaderi smorili. Rekli su ako kod njega i dalje opravljaš kola, ti si ćaci. Ja ćaci? Svašta.“
„A za koga glasate?“
„Ja sam neutralan, ne glasam, politika me ne zanima, svi su oni isti. Život je kratak, jel treba da ga provedem po Vučićevom mitinzima, ili još gore blokadama? Okej, otišao sam dvaput na blokadu, jer su me naterali, rekli su nisi valjda ćaci. Ko, bre, ćaci? Došao sam, zadržao se petnaest minuta i otišao kući. Hajde da tu ima neke pametne ideje, da nešto konkretno uradimo, da se svi zaletimo, ali ovako, nemam šta da učestvujem na besmislenim karnevalima.“
„Šta ste radili kad je bio jednodnevni štrajk?“
„Radio sam, a šta drugo. Lako je studentima da štrajkuju, njih izdržavaju roditelji, a moj gazda samo gleda kako da mi da nogu u dupe. Kako uostalom jedan dan mog nerada može da doprinese bilo čemu? Ako smo na to spali, izem ti i borbu i protest. Svima sam, doduše, rekao da nisam radio, vršili su pritisak na mene, govorili su ajde ćaci, nećeš valjda da radiš. Lako je njima, sve sami ajtijevci i neradnici. Hoće leba preko moje motike. Ukratko, potesti su mi uništili život.“
„Gospođice neutralna, zašto ste loše volje?“
„Ma daj, dokle više sa tim protestima? Do kad misle da to traje? Godinu dana ne mogu da okačim sliku s mora, o večernjem izlasku sa drugaricama da ne govorim. Kad se usudim da okačim nešto što nema veze s protestom, nema nijednog lajka – i gore, izgubim petoro pratilaca. Zar ne shvatate da je ta vaša borba uzaludna, da je vreme da se svi vratimo u svoje bablove? O, gde su ona lepa vremena kad su mi storiji prštali od slika morskih talasa i mojih preplanulih nogu, nasmejanih drugarica i slika predivnih koktela. Sad je sve kao na sahrani, fuj.“
„Zar više ne izlazite?“
„Naravno da izlazim kao i pre, čak i više, moram da se lečim od ove depre na sve strane. Ne mogu, međutim, da delim na internetu fotke svojih provoda kao pre. Zamislite, podelim sliku iz kafea s onim slatkim konobarom, a drugarica mi napiše ‘Ćacika, ločeš na godišnjicu’. Ja ćacika, a nijednom nisam bila u ćacilendu! Kako mogu da znam da je godišnjica nadstrešnice, jel sam dužna da pamtim sve njihove mračne jubileje?“
„A jel glasate?“
„Ma kakvi, kao da moj glas nešto znači. Ionako se sve unapred zna. Previše su ovi jaki. Samo glumim budalu. Ima ih uostalom još osamdeset prijavljenih na mojoj adresi, pa neka oni glasaju.“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
