Istrebljivanje ustaša

Tako je, bre, Kralja Aleksandra ubiše, mater im ustašku jebem, kako onda neće srpsku nejač u svojoj usranoj državi, koju dobiše na poklon od Hitlera! Kralja ćemo da osvetimo, pička im materina! Malo je ovo ustaša za našeg Kralja Ujedinitelja, zaključih i suze mi krenuše.

„Braćo“, progovorih tiho, tako da me samo naši čuju, „ova banda nam ubi Kralja u Francuskoj. Govna su požurila da se sližu sa Švabom i eto, dižu logore, ubijaju našu braću i sestre, koga sve ne. Ne može odred ‘Mirko Šipka’ sve zlikovce da likvidira, a mi da se švercujemo. Pravi je čas da Šumarička divizija raspali po neprijatelju.“

Začu se nekoliko vrana. Naši su i dalje ćutali, ali osetih da sam im ubo žicu. Ustaše se uzvrteše, neki su čak počeli da beže i ja zbrzah:

„Osvetimo našeg Kralja! Za slobodnu Jugoslaviju! Nemoj da je neko gađao iznad glava.“

„Nišani“, viknu iz sveg glasa Makanjić, koji se našao tik kraj mog desnog uveta, „Pali!“

Nije bilo lako, iako su se momci potrudili. Brzo su repetirali, menjali municiju, pucali, dok je dole krv prskala sa uniformi, dokazujući da ubijamo neprijatelja. Makanjić je urlao „Pali, pali!“, ustaše iz prvih redova su popadale, ali oni iza počeše da beže kud koji, a neki, bogami, pojuriše pravo na nas, urličući kao besni psi. Tada pripucah i ja. Pičkin dim, čak i za mene ovako ćoravog. Uperih pištolj u jednog, ugledah mu crvenu tačku na grudima i op, odlete tri metra unazad. Sledećem smestih crvenu tačku na glavu, op, ode glava, a on se sruši na kolena. Bog te jebo, kakvo oružje. Pištolj nije trzao, nisam morao da ga pridržavam levom i dok si rekao Jasenovac, skinuo sam ih trideset.

Kad sam ponovo napunio oružje, uočih rasulo na bojnom polju. Nije se znalo ko u koga puca, pa se, iako smo ih pobili barem sto, većina ustaša razbeža, a onda se, konačno, s leve strane, iz močvare pojavilo jedno vozilo komunista, dok zdesna uzlete velika muva, poput onih što sravniše Ravnu goru sa zemljom i to dvoje svojim zracima, šištanjem i rezanjem, pokokaše sve preostale ustaše očas posla.

„Obustavi paljbu!“, naredi Makanjić, ali poludeli od ubijanja, oni nastaviše da pucaju po ustaškim leševima i crnim flekama koje ostadoše od onih koji su se dali u beg. „Obustavi paljbu, bre!“, viknu on, viknuh i ja, ali ovi pune i pucaju, pune i pucaju, hoće to, viđao sam već, naročito u doba kada je brzo punjenje i pucanje značilo ne samo pobedu, nego i život.

(Odlomak iz romana „E baš vam hvala 2: 1941“, izlazi na proleće, 2026)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.