Kefalica: Ko je Žvalega

Evo njihovih odgovora:

„Žvalega je čudovište koje živi u babinom televizoru. Kad god dođemo kod nje, on sedi s Konjoglavim u ekranu i odatle reži, dahće i žvali. Baš je strašno, ali još strašnije je to što se babi, kad ga ugleda, pogled zamuti. Ako je neko prekine u gledanju Žvalege, vadi kuhinjski nož, kojim je sekla meso dok je mogla da ga priušti i juri nas po kući.“

„Mama kaže da će, ako ne budem dobar, zvati Žvalegu, da dođe noću i otme me. Onda će da me odnese do stadiona u Surčinu i zakopati me tamo gde planira da zakopa streljane novinare. Kad mi mama tako pripreti, ja odmah spremim svoju sobu, odem da bacim đubre i pitam treba li da usisam. Sve, samo ne sa Žvalegom u Surčin.“

„Tražila sam tati da me vodi u Galeriju, da vidim kako se ostale devojčice oblače i da mi kupi nešto lepo, a on mi je rekao da tamo živi Žvalega, strašno čudovište, koje otima malu decu i vodi ih u obližnju Ložionicu, gde ih koristi kao gorivo za loženje glupog naroda. Kad sam to čula, odlučila sam da me od sutra vode samo u Ada mol.“

„Moj stariji brat je student i kaže da se bori protiv Žvalege da ne bismo morali ja i moji vršnjaci. Prema njegovim opisima zaključio sam da je Žvalega odvratno dvometarsko čudovište, sa jednim spuštenim okom, u pelenama i cipelama koje imaju krvave đonove. Pitao sam brata da li Žvalega ima rep sa špicastim vrhom i rogove, a on je rekao da ima, ali ih krije, pa ih vide samo odabrani. On ih, recimo, vidi.“

„Pitao sam mamu ko je Žvalega, o kome stalno piše njen omiljeni kolumnista. Ona mi je rekla da joj je Žvalega, zajedno sa drugim demonima, oteo najbolje godine, a meni upravo otima budućnost. Naljutio sam se i počeo da plačem, pa mi je čitala kolumne o Žvalegi, koje ga solidno mažu govnima. Jedva čekam da naučim da čitam, da bih mogao da ih čitam samostalno, a mama na miru da plače u kupatilu.“

„Mnogo volim fudbal i košarku, a mrzim Žvalegu, koji je sve te sportove uništio. Tata me vodio na utakmicu s Englezima, tamo smo pumpali i bilo nam je lepo, a onda su nas Žvalegini vojnici, tata ih zove žvalegari, tukli. Jedva čekam da porastem, pa da tučem i ja njih. Pitao sam da li će i tada Žvalega sve živo da uništava, a tata mi je rekao ‘Ne brini, on ili neki sličan kreten zauvek će nam piti krv.“

„Žvalegu mnogo volim, zato što liči na mene. I mene svi vuku za kosu u vrtiću, viču mi da sam ženski petko, a ja ih mrzim, sve bi ih pobio. Žvalega je isti takav. NJega su kao malog maltretirali u svim ustanovama, pa čak i u Srpskoj radikalnoj stranci, i sad nam se sveti. Ubio mi je babu i dedu koronom, isprebijao mi ujaka na demonstracijama, baš mi je drago, jer je ujak kreten, stalno gleda DLZ. Jedva čekam da počnem i ja svima da se svetim. Žvalega Srbine, Žvalega Srbine.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.