Foto: Radenko Topalović– Siđi na veliki odmor.
– Ne verujem da ću biti tu. Planiram da povedem onu stoku u maturantski štrajk.
– Gospode bože, šta ti to treba? Šta tebi fali? Nikad nisi na časovima, poklanjaju ti ocene…
– Fali mi jer ću morati da polažem maturski ispit. Ne polaže mi se maturski ispit.
Zvonilo je za početak časa i Dijana je odmah otrčala u svoju učionicu. Bila je vredan đak. Prva dva časa trebalo je da imamo matematiku. No, posle petnaest minuta, s ulice je doprla dreka.
– PIČKE, PIČKE! – neko se drao.
Sedeo sam u poslednjoj klupi. Pogledao sam kroz prozor i video grupu učenika, reklo bi se naših vršnjaka, kako stoje ispred zgrade i prozivaju nas koji smo unutra. Išli su na protest.
– PIČKE, PIČKE!
Matematičarka, koja se dotad svim snagama upirala da nam objasni nekakve sinuse i tangense, sela je za katedru i ućutala. Buka s ulice parala je uši.
– PIČKE, PIČKE!
Nastavnica nas je gledala. I ona je mislila da smo pičke. Verovatno smo bili jedina škola u gradu čiji maturanti nisu protestovali. Onda je iznenada rekla:
– Šta će vama matematika? Najverovatnije ćete propasti u životu, a u boljoj varijanti bićete sekretarice ili opštinske mastiljare. Nije mi jasno ko je odlučio da se u ovoj školi matematika predaje sve četiri godine. Vama, bre, matematika uopšte nije potrebna!
Onda je besno udarila logaritamskim tablicama o sto ispred sebe i zagledala se u plavo nebo iznad jednog krova. Ustao sam.
– Gde ćeš ti, Šestiću? – upitala je nastavnica.
– Idem napolje. Neću da polažem maturu. Kao što nam ne treba matematika, ne treba nam ni matura. Matematiku moramo da trpimo, ali maturu možemo da uništimo. Ko je sa mnom?
U prvi mah niko nije reagovao.
– Da li je neko sa mnom, ili ću ja jedini da izađem dole pred ove što nam viču da smo pičke?!
Anita je ustala.
– Ja sam s tobom i kao predsednik odeljenske zajednice mislim da bismo morali malo više da se borimo za svoja prava.
Naš jučerašnji sastanak urodio je plodom. Krenuo sam iz učionice a Anita je krenula za mnom. Sa njom je pošlo još nekoliko devojaka. Moji prijatelji Toza, Baki, Kosta sedeli su na svojim mestima i pravili se ludi.
– PIČKE, PIČKE! – dopiralo je sa ulice.
Od dečaka je sa nama krenuo Peđa i dva lika, od kojih nisam očekivao takvu hrabrost. Bojan i Dušan. Bojan je bio izbeglica iz Zagreba, a ovaj drugi je bio zaljubljenik u Vuka Draškovića, pravi fanatik. Nastavnica matematike sedela je za katedrom i gledala kroz prozor.
(Odlomak iz romana „Đavo je moj drug“, 2002.)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
