Foto: Aleksandar RoknićPre nekoliko dana pojavio se snimak iz Bosne i Hercegovine, u kome jedan meštanin upozorava „turiste“ iz Srbije da pokupe đubre koje su iz kola bacili pokraj reke Une. „Turisti“ su stariji par i njihov vozač, ćelavi kreten sa stomačinom, verovatno sin, koji bi da bije snimatelja. Šta mislite, čime su se vozili?
Tako je, škodom. Na putovanje u zagađivanje druge zemlje vozila ih je, konkretno, crna škoda, sa BG tablicama – užas na četiri točka, koji je od dopadljivog volskvagenovog istočnoevropskog posinka stigao do naprednjačkog auto-moto kopileta.
Nikada mi se nijedan automobil nije tako zgadio kao škoda. Mislim da više niko normalan ne vozi škodu, valjda su svi, za ovih desetak godina, shvatili da je ona glavno prevozno sredstvo ubica Srbije, te da je sramota voziti je.
Objektivno, škoda je kul. Sećam se kada je drug 2008. kupio oktaviju, bili smo zapanjeni koliko je dobra, fotkali smo je iz svih uglova. Danas, od svake škode koju ugledam, zahvaljujući njenoj rasprostranjenosti među najgorim šljamom koja je hodao Srbijom, pripadne mi muka.
Napravljena tako da solidno glumi bolje, skuplje i jače automobile od sebe, škoda je u nekoj normalnoj zemlji solidan izbor. U tom smislu, ima ih dosta u zemljama kojima se krećem proteklih godina. Kad ih ugledam, refleksno zamrzim njihovog vlasnika.
Pogled na škodu u inostranstvu, sa stranim tablicama, navodi me na zaključak da je njihov vlasnik ćaci. Strani ćaci – poštovalac Žvalege, ili naš ćaci, koji je otišao da zagađuje inostranstvo i širi ljubav prema Žvalavurdiji preko interneta, dok se voza škodom.
Strancu koji vozi škodu mora da nešto fali, takav mi je najiskreniji osećaj. Zbog toga pijem antidepresive. Ono malo preostalog razuma šapuće mi: „To je samo neki stranac, šta on zna ko se u Srbiji vozi škodama, hteo je pristupačan, a kvalitetan automobil“. Dok mozak govori, želudac se okreće.
Kada u inostranstvu ugledam škodu sa srpskim tablicama, kao da sam se na trenutak vratio u epicentar užasa, jer znam da je taj, koji se vozi u njoj, moj neprijatelj. Svestan da ovo možda nije normalno promišljanje, proveravam unutrašnjost svih srpskih škoda parkiranih po stranim ulicama.
Na žalost, unutrašnjost je redovno baš onakva kakva ne treba da bude. Tu je krstača, ili diskretna patriotska nalepnica, ili oba, ili sumnjiva praznina unutrašnjosti škode, sigurno ne „Danas“ ili nalepnica „Pumpaj“. Zamišljam koje li čudovište vozi ovo govno, jer u Srbiji škoda ima onoliko koliko ima ćacija, možda čak i više.
Koja se podvrsta ćacija dovukla ovime ovde, da mi kvari dan? Da li je to ćaci neutralac, ili ćaci lojalac? Svakako je ćaci, a ćaci je ćaci i škoda je škoda. Ona više nije automobil, ona je kočija crne sablasti koja je na smrt zagadila Srbiju. Ćacija jednog dana više neće biti, ali će utisak o škodama ostati zauvek.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
