Foto: Aleksandar RoknićEto šta je život. Juče smo pisali o tome kako je naš tužni mišić bio na ivici nerava, kako je hteo da otera u peršun sve ljude koji ga podržavaju i trk u rupu, ali onda mu se u nedelju uveče, oko deset tačnije, osmehnula sreća. Naime, reprezentativci mišije zemlje u ljudskom vaterpolu su pobedili na Evropskom prvenstvu i slavlje našeg mišonje moglo je da počne.
Prvenstvo se odigravalo u gradu u kom se krio naš miš. Bilo je tu virusa, tuge, besa, svega, ali miš se postarao da uslovi za plivanje za loptom budu takvi da njegovi izabranici moraju da pobede. Nabio ih je u halu koja prima dvadeset hiljada ljudi i ko zna koliko miševa, napunio je patos vodom, što bi za jednog miša inače bio horor, ali ovaj put ne, a onda su ljudi koji igraju za miša Mađarima pokazali ko je gazda.
Zbog zastrašujuće vode, a i da ne bi skretao pažnju na sebe, miš nije prisustvovao utakmici uživo, nego ju je gledao na televizoru. „Mislio sam da sam ja nešto najzanimljivije na televiziji, ali ni ovaj vaterpolo nije loš“, mrmljao je miš, grickajući sir. Kad su vaterpolisti pobedili cijuknuo je od sreće, ali i ugasio televizor, jer je znao da će nezahvalna ljudska bića izviždati njegovog ministra sporta.
Naredio je svojim trupama da sednu u kola, kruže kružnim tokovima, trube i škripe kočnicama, sve u čast njegovih vaterpolista, koji će svoj uspeh posvetiti njemu i tako mu konačno vratiti poljuljano samopouzdanje. LJudi su spremno poslušali miša, pucali su iz vatrenog naoružanja, bacali petarde, docnije će se mišić požaliti kako se, poput svakog glodara, malo uplašio od tolike kanonade, ali nema veze. Isplatilo se.
Onda se napio, skoro kao kad su ubili Đinđića, pa je zaspao čvrstim, mirnim snom. Ponedeljak je bio njegov dan. Prvo je otrčao na Studio B, nestrpljiv da odatle cijuče, pa je obećao zlatnim vaterpolistima po dvadeset hiljada evra za to što su mu osvetlali brk, pa ih je pozvao na prijem. Biće to njegov najvažniji trenutak u životu. Cijukaće pred mikrofonom, prenemagati se, tvrditi da nije verovao u ljudsku vodenu pobedu, ali eto, ipak se dogodila.
Pogledajte samo kako se kezi dok grčevito steže tuđu zlatnu medalju, priznajte da vam je drago. Samo jedan baksuz nije došao na prijem kod miša, ali to je bilo ipak manje nego što se pribojavao. „Možda je dvadeset hiljada evra previše, možda bi u ovolikom broju došli i da sam im dao po deset hiljada evra, hm, ciju ci“, razmišljao je naš mali račundžija, kome, u skladu sa glodarskom naravi, nijedna sreća nije mogla da bude potpuna, niti da potraje dugo.
No, u odnosu na to kako je bio zlovoljan početkom ove godine, sad su prilike konačno počele da se poboljšavaju. Mišić je sa osmehom na licu, mrdajući brkovima i njuškicom, počeo ushićeno da planira koga premlatiti, a koga uhapsiti.
Nastaviće se.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
