Foto: Aleksandar RoknićJednom sam zabeležio ne sećam se više kakav uspeh i zamolio Dražu da „Danas“ to medijski pokrije, a on mi je rekao „Napiši kolumnu“. Sada preskačemo te formalnosti i odmah se bacam na tekst u kom ću vam ukratko prepričati dva izuzetna događaja, a to su moj odlazak na jedan sajam knjiga i tribinu uživo.
Da, i to se desilo. Posle nekoliko godina, bio sam gost na sajmu knjiga, i to najvećem na planeti, u Frankfurtu. Put i gostovanje organizovao je PEN Berlin, jedan od PEN centara koji se bave mojom problematičnom sudbinom. Nastup je bio u petak u podne, u hali 3.1, štand H 34. Voditelj je bio Pol Henri Kempbel, član borda PEN Berlin.
Pričali smo tridesetak minuta, na engleskom, o situaciji u Srbiji i u mom životu. Možete već da zamislite šta sam pričao, pa ću vam, radije, opisati na šta liči sajam u Frankfurtu. To je toliko veliko da već posle obilaska jedne hale dignete ruke za taj dan. U hali tri su svi relevantni relevantni nemački izdavači, a u hali 3.1, koja je iznad nje, nalaze se organizacije, posebni gosti i još izdavača.
Na patosu lepo piše, red A, B, C, D itd, pa se tako stigne i do reda H, gde svaki štand ima svoj broj, što pomaže da se u tom ogromnom prostoru čovek lako snađe. Ima klope, razne klope, na sve strane, a na beogradskom sajmu knjiga, recimo, nema više ni pljeskavica da budu hrana utehe umornom posetiocu i depresivnom autoru.
Na tribinu je došao i Dejan Papić, vlasnik Lagune, s kojim smo se supruga i ja promuvali po sajmu, do Laguninog stola, u hali gde se prodaju i kupuju izdavačka prava. Taj sto je jedini trag Srbije na ovom sajmu. Posle smo se videli sa vladikom Grigorijem, pravom rok zvezdom među nemačkim Srbima. Lepo smo se ispričali, a odveo nas je i do hrama Hristovog vaskrsenja u Frankfurtu, verovatno sa namerom da nas malo duhovno pročisti.
Tamo smo se slikali i tu fotku možete da vidite na mojim društvenim mrežama. Potom smo otišli u Berlin, gde pišem ovu kolumnu. U Berlinu nisam ranije bio i imao sam jedan dan za obilazak. Video sam najbitnije – memorijal pobijenim evropskim Jevrejima, branderburšku kapiju, rajhstag, Tirgarten, Potsdamer plac i tržni centar Berlin.
Najlepše od Berlina bio je moj nastup, u organizaciji Berlinskih književnih susreta, u petak uveče. Razgovor je vodio Krsto Lazarević, na engleskom, jer smo u punoj sali imali dvoje ljudi koji ne razumeju srpski. Nisam ipak mogao da izdržim. Ne sećam se kad sam poslednji put nastupao uživo, pa sam posle jednog sata na engleskom, još sat razgovarao sa posetiocima na srpskom.
E, da. Imao sam i tu sreću da u subotu, kod branderburške kapije, naiđem na protest #nokings, koji je tog dana održavan u svim američkim gradovima i gradovima gde ima dosta Amerikanaca. Bilo je baš kul, policija nije nikoga mlatila ni hapsila.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
