Foto: Aleksandar RoknićDošao je i taj dan, a mislili smo da ga nećemo dočekati. Sedamnaesti rođendan interesne grupe SNS. Pravo je čudo da smo dovde dogurali, imajući u vidu da naprednjaštvo vodi u sigurnu smrt i propast u ekspresnom roku. Bili smo žilavi, sa naprednjacima smo izgurali celih sedamnaest godina. Poput psa kome na rođenju niko nije davao velike šanse, naprednjačka Srbija doživela je lepe, pseće godine.
S tom razlikom što jedna pseća godina dugačka kao sedam ljudskih, a jedna naprednjačka kao sedamdeset sedam. Ima još jedna razlika, pas voli da glođe kosku, a naprednjačka Srbija je oglodana do poslednje koske, tako se makar činilo još 2018, a ispostavilo se da ima još šta da se glođe. Kako to, upitaće se naivni, a ja ću ih podsetiti da ima onih insekata u kojima parazit živi dugo pošto umru.
Tako i kod nas, SNS živi na lešu naše bivše zemlje a umesto njene krvi, koju je ispio odavno, isisava pozajmice koje mu daju Kinezi, MMF i drugi. Znači, ipak nismo uspeli da doguramo živi do sedamnaeste godine sa naprednjacima, ali kao živi leš jesmo. To je izvanredan fenomen i zato je proslava naprednjačkog rođendana upriličena u živom lešu od grada – Zrenjaninu.
Zrenjanin možda nema vodu za piće (naprednjaci kažu da od prekjuče ima, ali stanovništvo ne sme da je pije, dakle kao da je nema, a verovatno je zapravo ni nema), ali zato ima sjajnu kinesku fabričetinu Pink pong, koja pomaže da zrenjaninski vazduh bude komplementaran s vodom. U ovoj fabrici ponekad neko skoči sa visine, ali većina radnika koji dolaze iz trećih zemalja uživaju radeći u njoj, pod uslovom da im je mazohizam omiljeni kink.
Muči se, ne diši, ne pij vodu, razboli se i crkni, to je život danas u Zrenjaninu, a za njim i u Srbiji. Ovaj lepi grad u čijoj se blizini nalazi nekadašnje carstvo ptica, a danas suvog blata i ničega, Ečka, mrtvi je simbol uticaja koji naprednjaci imaju na Srbiju i zato je u njemu upriličeno slavlje. Policija je, tradicionalno, ugnjetavala aktiviste koji su hteli da pokvare naprednjačku radost, a mi smo stavljali „tužiće“ i „ljutiće“ na snimke koji su dolazili s lica mesta.
Jedina važna stvar na slavlju, bio je govor Podočnjaka iz Oza, pametnog i preljepog žvaludina koji predvodi naprednjačke parazite ponosno, u smrt Srbije. U, što je bio lep govor, kako je divno graktao naš izbečeni, podbuli, buljavi, oklembešeni Apolon sa Temua. Sam zvuk njegovog davljenja u pljuvački, sam prizor njegovog palacajućeg jezika, bio je dovoljan da nam skrati živote za najmanje šest dana.
A tek ono što je pričao! Sve je lepo rekao. I o njima, i o nama, i o Ćacilendu i o nadstrešnici, a najviše o sebi. Posle njegovog govora, slavljenici su ždrali, pili (ne vodu) i prenosili jedni drugima sifilis, jer rast zaraženih tom omiljenom bolešću nove srpske aristokratije jedan je od najvećih uspeha SNS. Srećan rođendan.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
