Novo pismo Ursuli

Znam, ne bi trebalo o tome da pišem ovako otvoreno, ali baš me briga, ja sam najveći car na svetu, a i najlepši sam. Kad se zagledam u ogledalo bude mi jasno zašto me narod u Srbiji onoliko voli. Reč da ne progovaram voleli bi me zbog lepote, a ovako, kad svakodnevno sa njima delim svoju bezgraničnu pamet, nije čudo što će i život dati za mene.

Očekujem da mi rešiš tu Evropsku narodnu partiju, nemoj da te sanjam. Svakoga ko je nešto prigovorio mojoj veličini i načinu upravljanja Srbijom, Evropom i ostatkom planete, izbaciti iz EPP, a mene u što kraćem roku unaprediti u njenog predsednika. Posle svega što sam uradio za EPP, najmanje što mogu je da budem na vašem čelu.

Kad to završimo, očekujem da me proglasite za predsednika Evrope. To će vam doneti dugo očekivani preporod. Moj način upravljanja je efikasan – što više ćacija, na ulicama, u institucijama i policiji i vladaće red. Kad pripalim zvučnog topa, svaki evropski liberal, musliman, levičar, žena ili pripadnik neke druge svima normalnima omražene grupe, ima da ogluvi i zauvek izgubi osećaj za ravnotežu.

A tek kad pripalim pravog topa! Gledaj samo ovih dana šta se dešava u Srbiji, ima da odjekuje do Brisela, Moskve, Pekinga, Vašingtona i ostalih naseljenih mesta u kojima sam omiljen. Izvini, žimaginarni drug hoće nešto da me pita. Prekini, nemoj da me nerviraš! Mama ne voli Andreja više nego mene, odakle ti te gluposti?! Mene svi vole najviše!

Izvini Ursula, ne pišem tebi, nego odgovaram imaginarnom drugu, uf kako ume da me iznervira, ali imaginarne drugove ne možemo da biramo, zar ne. Ček da popijem litar sakea. Uf, što prija. Sad je sve mnogo lepše, a delovalo je da ne može lepše. Ček, da javim Dačiću da baci sto kantica CN gasa na studentkinje. NJih posebno mrzim, jer me nisu gledale dovoljno zaljubljeno na faksu.

Sto ugušenih studentkinja za jednu moju prolivenu suzu, mislim da sam više nego fer. Joj, što volim da ti pišem, draga Ursula, a znam da i ti to voliš. Možda neko misli da je četrdeset mojih pisama mesečno mnogo, ali taj ne zna da ja mogu i više. Ova pisma, s mojim potpisom, vrede milione, ona su jedinstveno istorijsko blago.

Vrede više od litijuma, veruj mi na reč. Šta će vam taj litijum, da vam se seljani penju na glavu, pa posle treba da ih gađam iz tenka. Znam, zvuči zabavno, ali moja pisma su neuporedivo veće blago za EU, od tamo nekog levog minerala. Čujem te kako pitaš kad ću da dođem. Znam da jedva čekaš, staviću te na listu obaveza, pa ću doleteti, da mi poljubiš ruku. Sajonara!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.