Odronka i Sveti Sava

Spavala je Odronka neko vreme, sanjala je kako je zapalila zgradu gimnazije, sa sve učenicima i profesorima unutra. Oni svi gore, a zgradi ništa. Bio je to jako lep san iz kog se trgla jer joj se pripiškilo. Pogledala je na mobilni telefon u nadi da joj je Sisolini ponudio mesto buduće predsednice Srbije, ali samo je videla da su tri sata i dvadeset pet minuta.

Pokušavši da ustane, sledila se. Uočila je tamnu figuru u ćošku svoje spavaće sobe. O ne, gimnazijalci su došli da joj ponovo zvižde i uriču, o Bože, kako su je samo pronašli! Nisu to bili gimnazijalci. Senka joj se primakla i pod svetlošću punog meseca Odronki se ukazao lik Svetog Save. Bio je isti kao na slici iznad table u učionici u kojoj je juče krišom ronila suze, jer su svi đaci i nastavnici još uvek živi.

„Odronka, sestro slatka“, obratio joj se Sveti Sava, „ti si prava svetica, ako neko to zna, ja znam. Lepe su ti slike s golim nogama, sve što radiš je super, samo si mnogo nestrpljiva. Ne može se do funkcije predsednice Srbije stići prečicom, ne možeš paliti školu i ubijati učenike. Ima vremena za to, to je poslednje sredstvo, kao kad su u moje doba Kumani nadirali.“

Odronka nije mogla da se opasulji. Da li je ovo san ili stvarnost?! Taman je zinula da odgovori Svetom Savi, a on joj je stavio prst na usta i rekao: „Tišina, ja pričam. Poslušaj me, Odronka. Pre slanja maskiranih batinaša na đake, najpre ih dobro zastraši isleđivanjem uz pomoć metoda Dragog Jovanovića. Uprpiće se, ipak su to deca. Naša deca. Ima još vremena da ih preobratimo. Dalje, sa profesorima se ne svađaj, već svakog koga možeš otpusti…“
Odjednom, Svetoga Save nestade. Odronka se uspaničila. „Savo, vraćaj se! Želim da poslušam tvoje uputstvo do kraja!“

Utom, Sveti Sava dolete na slepom mišu natrag u njenu spavaću sobu. „Oprosti, Milan Nedić mi se požalio da ispravna omladina ni pomen ne može da mu održi u tom vašem naopakom svetu. Elem, isleđuj, otpuštaj, pa tek ako to ne ide, pređi na alternativne metode vaspitanja i samoodbrane. Sad idem, a ti ćeš, kao znak da ovo nije trip, uskoro dobiti orden s mojim imenom. Fuuuu!“

Kako joj priviđenje reče, tako i bi. Naša Odronka je primenila sve što joj je savetovano, a i orden je dobila. Jedino što pobunu nije ugušila. Baš je briga. Sad, kad ima blagoslov sa najvišeg mesta, dobro, skoro najvišeg, jer najviše mesto je Sisolini, mogla je da se opusti i radi sve šta joj padne na pamet. Ako đaci neće da slušaju, neće ih ni biti. Nikakva šteta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.