Politički korektna basna

Skakutao zeka tom šumom i naiđe na liju.

„Lijo, lijo, dobar dan“, reče zeka.

„Dobar dan, mali slatki zeko“, odgovori lija. „Jel sve kul?“, upita zeka, „da ne bi možda da me pojedeš?“

„Ni slučajno. To ne bi bilo politički korektno. Prešla sam na šišarke, postala sam lija vegan. Budi bez brige, zeko.“ „Ne, ne, lijo, to je protiv tvoje prirode, slobodno me pojedi, kad sam već naleteo na tebe. Šta ću, sudbina.“

„Ma kakvi, s dužnim poštovanjem, ne dolazi u obzir. Ali zato možemo odigrati partiju tablića.“ „Joj, super, samo, molim te, nećemo u pare, jer to promoviše kockanje.“ „Ma kakve pare“, reče lija, „ja ni ne znam šta su to pare. Igramo drugarski. Evo, pustiću te da pobediš svaki put.“ „Ne, ne, ja ću tebe pustiti da pobediš svaki put“, insistirao je zeka. „Ne, ne, ja ću tebe.“

„Dobro, evo, puštaćemo jedno drugo svaku drugu partiju, jel može tako“, doseti se zeka. „Jao, kakva super ideja. Kako si ti zeko pametan. Idemo ispod onog drveta, pa da igramo“. Odoše tako njih dvoje do obližnjeg starog hrasta, izvadi lija špil karata i igra započe. Joj, kako su se lepo igrali. Smejali su se i pevali dečije pesme, dok su bacali karte na travicu.

„Hu hu“, javi se neko odozgo. „Ijao, pa to je gospodin sova“, reče zeka. „Dobar dan, gospodine sovo.“ „Dobar dan, gospodine zeko i gospođice lijo, hu hu“, odgovori gospodin sova. „Da ne biste možda da me pojedete?“, upita zeka učtivo. „Ma kakvi, gospodine zeko. Od pre neki dan jedem samo žireve. Ja sam sova vegan. Nego, spavao sam, pa sam čuo neku graju, pa sam vas video kako slatko igrate karte, pa reko da se javim.“

„Ijao, mi smo probudili gospodina sovu“, zaključila je lija.

„Znaš, zeko, sove spavaju preko dana, a noću jedu… žirove.“ „Kuku, gospodine sovo…“, zausti zeka, ali se brzo ispravi, „izvinite za ovo kuku, da ne pomislite da vas prozivam da ste ptica kukavica.“

„Bez brige, gospodine zeko, shvatio sam da kukaš, a ne da me prozivaš. Ipak sam ja jedna mudra sova“, reče gosn sova. „Uf, dobro je. Hteo sam da vam se izvinim što smo vas probudili i da predložim da se pomerimo na drugo mesto.“

„A možete i da nam se priključite u igri“, veselo doda lija. „Neka, neka“, odgovori gospodin sova, „samo vi igrajte. Em nisam neki kartaroš, em više volim da kibicujem, ali da se razumemo, ne kao što sam nekada kibicovao medvede dok se pare kraj potoka, to sam prestao da me ne bi ukinuli u šumi. Nego kibicujem, gledam kako neko igra karte.“

„Naravno, sve je jasno“, odgovori lija. „Samo vi gledajte, a ako vam se prispava, mi ćemo se pomeriti do onog tamo žbuna. I tako zeka i lija nastaviše da igraju tablić, a gosn sova ih je gledao i svi su uživali, dok je vetrić veselo pirkao, a sunce se polako kretalo ka zapadu.