Poslednji žvalango u Parizu

Moram da priznam, malo me smorila konferencija za novinare sa onom EU mastiljarom u Beogradu. Osetio sam gnev, koji kasnije nisam mogao da zalečim ni jahanjem Konjdiloma Vučićevića ni lomljenjem kvaka. Trebalo mi je da skoknem do Pariza, da otplešem još jedan ples u Jelisejskoj palati, kako bih sebi potvrdio bitnost.

Banem ja, a Emanuel u fazonu ‘Koji ćeš mi sad još i ti?’ ‘Rekao si mi da dođem kad god poželim i ja sam došao.’ ‘Kad sam ti to rekao?’ ‘Ono, kad si mi tokom romantičnog boravka u mračnom vinskom podrumu prodao rafale’. ‘Mon dieu, to se samo tako kaže! Naravno da moraš da se najaviš!’

Eto, tako se Emanuael i ja šalimo. Rekao mi je zatim da će ova moja poseta biti posebna. Naime, protokol će je upisati kao fantomsku posetu, u čast Fantoma iz opere. Upitao sam kakva je to tačno poseta, a on mi je odgovorio da je reč o intimnom druženju, o kome neće biti ni reči u francuskim medijima.

Malo sam se štrecnuo, jer poenta moje kratke posete je bila upravo da se o njoj piše u svim medijima. ‘Na francuske medije zaboravi, za srpske me baš briga. Takav je protokol kod fantomskih poseta, one su nevidljive. Ili želiš da pljuneš na moje gostoprimstvo?’, uzbudio se moj Emanuel. ‘Ne, ne, srpski mediji su sasvim dovoljni’, odgovorio sam i poljubio mu ruku, a on ni ovog puta nije uzvratio.

Onda smo otišli za veliki sto, gde je bila fantomska radna večera. Čoda raspad nas je slikao, a ja sam Emanuela upitao što me je stavio na toliku udaljenost. ‘Takav je protokol sa svim ruskim podguznim muvama, mon ami. Moramo napraviti sanitarni otklon’. Uspeo da izbegnem trovanje hranom, ko zna gde sve ima krvoločnih blokadera, tako što sam rekao da nisam gladan, pošto sam u falkonu pojeo pun lonac maminih lignji.

Zatim me je Emanuel malo grdio. Nisam ga uopšte slušao, jer znam da tako ne misli, samo sam gledao u njegove tople oči i mislio o svojoj božanskoj lepoti. Posle večere, pokušali smo da se dogovorimo sa kakvom epohalnom informacijom da se pojavim pred srpskom publikom. Nije išlo lako, Emanuel je bio loše volje, sigurno zbog Brižit. Pokušao sam da mu objasnim kako ja rešavam stvari sa ženama, ali nije hteo da me čuje. To će ga koštati mnogih besanih noći.

Pitao sam jel mogu da kažem da ćemo ući u EU, zajedno s Rusijom, 2026, ali to ga je, ko zna zašto, uznemirilo. Posle dva sata pogađanja, dosetio sam se metroa. ‘To si lupetao još u zimu 2018, kako sad opet metro?’, upitao me. ‘One budale tamo imaju pamćenje čovekove ribice, niko neće primetiti.’ ‘U redu, da te moje oči više ne vide’, rekao je Emanuel, a ja sam to doživeo kao poziv da se uskoro ponovo vidimo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.