Protest u „ljubičastom“

Kilometrima pre granice sa Srbijom, u kola mi je i pored isključene ventilacije, dopirao dobro poznati miris spaljenog đubreta, koji štipa oči, nozdrve i grlo. Proverio sam kakav je kvalitet vazduha još pre nego što sam seo za volan i shvatio da me u otadžbini čekaju „braon“ i „ljubičasto“.

Kako sam se približavao Beogradu, smog je bio sve gušći, a smrad kontejnera u plamenu sve jači, da bih na Konjarniku, kada sam konačno skrenuo sa autoputa, ugledao i dim lično, koji se povijao Ustaničkom. Nije to bila magla, niti nekakav posrnuli oblak, bila je to crna dimčina koja je gutala sve pred sobom.

Kad sam ušao u stan, kašljao sam desetak minuta, jer me je dočekao dim, koji se prethodnih dana provlačio kroz čvrsto zatvorene prozore. Nije bilo moguće provetriti, ali je zato tu bio prečišćivač vazduha, od milošte zvan Čistko, kog sam odmah uključio na najjače.

Trebalo je dva sata da vazduh u stanu prestane da smrdi, a karakteristično peckanje u grlu, uz poznatu glavobolju koju izaziva udisanje dima, pomogli su mi da sanjam kako spavam u pećnici, pokriven pepelom. U utorak ujutru sam saznao da je Beograd prethodnog dana bio drugi najzagađeniji grad na svetu.

Kad sam izašao napolje, sreo sam belu mačku koja krasi našu ulicu. Maco, maco, što si tako prljava, pitao sam je, jer krzno joj je bilo kao da ju je neko mazio punom kesom od usisivača. Mjau, mjau, odgovorila je, a onda sam je ćutke mazio, dok mi je vazduh štipao oči. Posle maženja, ruke su mi bile čađave.

Bilo je naizgled vedro i sunčano, ali su cifre na xEco Vazduh aplikaciji bile neumoljive. Opet smo bili u ljubičastom.

Osamdeset odsto stanovništva Srbije je u trenutku kada sam proveravao, u utorak oko tri popodne, udisalo vazduh otrovniji od 150. Imajući u vidu da veliki deo Srbije učestvuje u protestima, veliki broj ljudi udisao je taj vazduh napolju, duvajući u pištaljke.

Tako je bilo i na protestu prosvetara, gde su se nastavnice i nastavnici beogradskih škola, četiri sata davili u beogradskom dimu, boreći se za pravedno društvo i institucije koje rade. Nenad i ja došli smo posle snimanja DLZ na njihov protest.

Tokom petnaestominutnog odavanja pošte stradalima u Novom Sadu, dok sam se borio za vazduh, ostalima kao disanje nije predstavljalo problem.

Navikli. Ljudi u Srbiji tokom zimskih meseci rizikuju živote već izlaskom na ulicu, a ove zime tako nam se zalomilo da je otrovni vazduh postao manja opasnost od daleko otrovnijeg režima. Juče, kada sam pisao ovaj tekst, kvalitet vazduha se poboljšao, disali smo pretežno „crveno“. Prozor, za dva dana, koliko sam bio tu, nijednom nisam otvorio.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.