Foto: Aleksandar RoknićPotpisivao sam im knjige i pokušao da zapamtim lice i ime svakog od njih, ali kad sam ih ugledao još kako kupuju Crvene nokte i Mimicu kako im pokazuje prstom na mene, ukapirao sam da, ma koliko želeo sve da ih popamtim, do sutra neću znati gde mi je dupe a gde glava od tolikih ljudskih bića koja su uložila novac u čitanje mojih dela. Bitno je bilo samo da im nažvrljam svoj potpis i da im se knjiga svidi. Zapamtiću samo najbolje ribe među njima, eto.
Zatim je trebalo da počne svečano otvaranje Sajma. Gomila se nabila u arenu, pogleda uprtih ka bini odakle je, kao i svake godine, trebalo da nam se obrati nekakav fosil, dragi gost iz inostranstva i neko iz vlasti. Osetio sam kako me koks pušta i zaključio kako je pravo vreme da se doradim.
„Idem do klonje“, rekao sam Mimici.
„Idi, slobodno. Ionako će ovi sad da smore. Ali dođi kasnije, najavili su mi se još neki novinari.“
Probio sam se kroz masu, nekoliko puta iza sebe čuo: „Evo ga Šestić“, i pored plakata koji je reklamirao najnovija literarna izdanja Srpske pravoslavne crkve našao stepenište koje je vodilo ka WC-ima.
Obe kabine su bile zauzete. Za jednim od pisoara koncentrisao se neki žgoljavi, a ja sam stao pored lavaboa, u nadi da će se neko tamo israti i ustupiti mi mesto u kabini. Žgoljavi se koncentrisao, koncentrisao, da bi na kraju zakopčao šlic i izašao, a najverovatnije se nije ni ispišao. Barem se meni to redovno dešavalo.
Napokon, iz jedne od kabina izašao je smežurani čilager, koji je izgledao kao da se upravo tamo rodio, a ne kao da je kenjao ili šta već. Uleteo sam unutra i zaključao vrata. Smrdelo je kao u paklu, šolja nije imala poklopac, muve su letele unaokolo, a ja sam iz džepa izvadio kesicu s koksom i prosuo malo po vodokotliću. Onda sam sve to izmrvio Visa-elektronom i napravio sebi debelu linijetinu. Savio sam stodinarku i ušmrknuo. Seo sam zatim na WC-šolju i pokušao da se saberem. Grlo nisam osećao od kokaina koji mi se slivao iz nosa, zube nisam osećao od kokaina koji sam utrljao u desni, misli su mi letele i sve je, zapravo, bilo lepo. Bilo je lepo to što ljudi čitaju moje knjige, bilo je lepo to što me ljudi intervjuišu, bilo je lepo to što ljudi žele da se slikaju sa mnom, bilo je lepo što nisam pravio kompromise dok sam pisao knjige. Sve je bilo lepo i sve će se lepo završiti.
Kad sam se vratio na Proleterov štand, govorancija je i dalje trajala, nekakav matori prdonja kenjao je o značaju ćirilice i potrebi očuvanja srpskog jezika. Eh, glupi matori kurcu, koji će ti jezik ako nemaš narod, a ti i tebi slični doterali ste ovaj narod na ivicu izumiranja. Ipak, tako našmrkanom, sve to mi je izgledalo i pravedno i okej, kao nekakav razumni deo evolucije. Kad neko pravi tolika sranja, prirodno je da izumre. Ništa strašno.
(Odlomak iz romana „Sve crvenkape su iste“, 2006.)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
