Štrajkački dnevnik Ćacija Turšije

Želim da se na ovom mestu zahvalim Bogu što nam je darovao predsednika Aleksandra Vučića, njegov mekani dodir i nežan očinski pogled. Sve što imamo dugujemo njemu, sve što ćemo imati njegova je zasluga. Ja predsednika volim više od mame i tate, od zenice oka svoga i to svako treba da zna, uta ta.

Ideja o štrajku glađu došla je upravo od njega. Sišao je s predsedništva među nas, studente koji želimo da uče, i rekao: „Od prvog juna štrajkujete glađu. Ako mogu blokaderi teroristi, možete i vi.“ Malo smo se zabrinuli jer kako biti ćaci bez sendviča, mislili smo da je to nemoguće.

A onda smo od predsednika dobili plan akcije. Štrajk glađu započeli smo telećom čorbom i musakom od tikvica.

Štrajkovali smo tako dobra dva sata dok nam čorba i musaka nisu izašli na nos, a onda je stigao vo na ražnju, pomoću koga je štrajk glađu uspešno nastavljen.

Najbitnije je bilo da štrajk uz vola na ražnju niko ne vidi, kako bismo mogli da štrajkujemo na miru. Kada dođu mediji, izađemo iz šatora i vičemo jao kako smo gladni, ljudi šta je ovo. Ako neovlašćeno lice pokuša da uđe u šator, kolege iz radne grupe za razbijanje provokacija dejstvuju.

Ova grupa podeljena je u tri prstenca, kako nas niko ne bi ometao u štrajku. Posle vola na ražnju, stiglo je dvadeset pečenih prasića i trista pečenih ševa, pa smo nastavili štrajk glađu u njihovom društvu. Joj koliko sam bio gladan, toliko sam bio gladan da mi se stomak sav naduo i hteo da pukne.

Sećam se da sam izašao iz šatora i gledao u nebo, uzdišući i moleći se Bogu da mi da snage da izdržim ovaj štrajk glađu. A onda, odlučili smo da pokažemo snagu volje i krenuli u štrajk žeđu, do ispunjenja svih zahteva.

Najpre smo štrajkovali žeđu uz rakiju, pivo, žuti i crni sok, a često i uz kaficu. Dragi dnevniče, kakve su to muke bile, a mogu reći da su još uvek, jer ovakav štrajk, zahvaljujući našem predsedniku i čeličnoj volji ćacija koji žele da učimo, može da potraje večno“.

Ne znam da li sam napomenuo koliko volim našeg predsednika. Kad krene da se oblizuje, meni zasuze oči od miline, kad progovori zastane mi dah, kad pogleda iznad naočara, upiškim se u gaće. Sad je to još češće, zbog intenziteta štrajka žeđu i udaljenosti žbunja i tojtoja.

Dragi dnevniče, voleo bih da se naš štrajk glađu i žeđu nikada ne završi, ali kad sam to rekao predsedniku on me je prekorio i naredio da to nikome ne ponavljam. Ali tebi dnevniče mogu. Ovo znamo samo ti i ja. Izvini, moram da te ostavim na nekoliko sati, stiglo je jagnjeće pečenje ispod sača, da nam pomogne u štrajku glađu. Poželi mi da se opet ne ispovraćam, makar ne pred kolegama.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.