Foto: Aleksandar RoknićKad sam bio mali, išao sam sa ćaletom u podrum, dva sprata ispod zemlje, da kiselimo kupus. Stanemo, oslušnemo. „To je mrtva tišina“, objasnio mi je. Tišina je bila toliko intenzivna da je izazivala vrtoglavicu. Svidelo mi se pa sam ga terao da idemo u podrum i mimo kupusa, samo da bismo slušali tišinu.
Trideset godina kasnije, 2015, preselio sam se iz Bulevara despota Stefana na Staru Karaburmu, gde nema danonoćnog urlikanja autobusa, automobila i poludivljih ljudi. Sećam se dobro prvog dana po selidbi. Ležao sam u krevetu, u stanu nije bilo nikog, nije se čulo ništa.
Evo opet tišine iz podruma, obradovao sam se. A ne, ipak nije. Tada, u karaburmskom muku, skontao sam da mi pišti u ušima. Malo više u levom. Konstantno. Za mene, znači, više nema tišine, osim one večne, jednog dana ili noći. Moj životni saputnik postao je tinitus.
Da se zove tinitus saznao sam tek skoro, kada se doznalo da skoro svi rok muzičari pate od istog problema. Neki toliko pate da hoće da odlepe od upornog pištanja, koje čujem i dok ovo pišem. Prosto da poželiš da ne bude tišina, čisto da bi se čulo još nešto osim tinitusa.
Kako znaš da je tinitus, jel’ si bio kod doktora? Ne treba mi doktor, znam šta je. Muziku sam oduvek slušao najglasnije moguće. Gitarska muzika nije predviđena da se sluša tiho, to zna svako ko je ikada bio na probi s bendom. A ja sam na prvu probu otišao u septembru 1990.
Samo sa On the Run sam imao preko hiljadu petsto sati studijskih proba, ako računamo da je bila jedna nedeljno, od 1995. do 2007. A osim On the Run, bili su tu Strap On, Snowdrop i Crveni vetar. Na koncertu DRI, u Domu omladine, gitara je bila toliko otpanjena, da mi je njen zvuk prolazio kroz glavu a u ušima mi je zujalo narednih pet dana.
Nikada nisam svirao niti slušao muziku sa čepovima u ušima, upravo obrnuto. Isto tako se ponašam i danas. Tinitus je nekome strašan, ali meni je to uspomena na svu muziku koju sam slušao do daske i koju ću slušati na isti način, dokle god budem bio u stanju.
Desiće se, kao i uvek, da, ma koliko glasna, muzika u jednom trenutku postaje nedovoljno glasna. Nikada neću otići na koncert sa čepovima u ušima. Štaviše, zbog regulacija o glasnoći zvuka, prošlog leta mi je koncert Slipknota bio previše tih.
Svako je gospodar svojih ušiju. Treba da znate da će vam, ukoliko ih baš arčite, uši zapištati već u trideset i nekoj. Do pedeset i neke biće još gore, nećete čuti udaljeni cvrkut prolećnih ptica, pa čak ni onih koje vam stoje na simsu.
Današnji lekari decu i omladinu upozoravaju da stalno izlaganje zvuku iz slušalica može da dovede do tinitusa. Nama su nekada govorili „Stišaj to, ogluvećeš“. Ako već urnišete sebi sluh, neka to bude nečim kvalitetnim.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
