Foto: Radenko Topalović„Šta mislite o ovogodišnjem Sajmu knjiga?“, pitala me je najpre spodoba iz državne novinske agencije. Poznavao sam je s konferencija za štampu Silosa, kad smo predstavljali moje prethodne romane. NJena agencija nikad ništa nije objavila o njima.
„Sajam je stvarno jebeno dobar. Provodim se do jaja. Potpisujem knjige i družim se sa čitaocima. Čak se sa nekima od njih i slikam. Jebe kevu, u dve reči.“
Ona je crvenela, da bi mi na kraju rekla: „Hvala“ i otišla kod Mimice da uzme izjavu bez psovanja. Zatim mi se u lice unela neka druga, sa sve kamermanom.
„Gospodine Šestiću, kako je to biti hit Sajma?“, pitala me je.
„Moramo prvo da sačekamo da Sajam zvanično počne, kako bih i formalno postao hit Sajma, pa ću vam onda reći. A iz koje ste vi televizije?“
„Mi smo TV Orao iz Republike Srpske.“
„A-ha, okej, pozdravite mi svu braću u Republici Srpskoj. Drago mi je što smo se videli“, rekao sam ja, a onda sam krajičkom oka spazio njih troje-četvoro, koji su sa strane čekali da im dam potpis.
„Izvinjavam se, ali čitaoci su moj prioritet“, rekao sam ostalim novinarima i pokazao onima iz reda da mi priđu. Onda sam im potpisivao knjige i pokušao da zapamtim lice i ime svakog od njih, ali kad sam ugledao još njih kako kupuju Crvene nokte i Mimicu kako im pokazuje gde sam, ukapirao sam da, ma koliko želeo sve da ih popamtim, do sutra neću znati gde mi je dupe a gde glava. Bitno je bilo samo da im nažvrljam svoj potpis i da im se knjiga svidi. Zapamtiću samo najbolje ribe među njima, eto.
Vratio sam se zatim novinarima i odgovorio na još nekoliko glupih pitanja: „Šta mislite, kako će vam proći knjiga na Sajmu?“, „Kako se osećate dok potpisujete knjige?“ i „Zbog čega vas mladi toliko čitaju?“.
Zatim je trebalo da počne svečano otvaranje Sajma. Gomila se nabila u arenu, pogleda uprtih ka bini odakle je, kao i svake godine, trebalo da nam se obrati neki fosil, dragi gost iz inostranstva i neki gad iz vlasti. Zaključio sam kako je pravo vreme da odem do klonje.
***
Napokon, iz jedne od kabina izašao je neki smežurani čilager, koji je izgledao kao da se upravo tamo rodio, a ne kao da je kenjao ili šta već.
Uleteo sam unutra i zaključao vrata. Smrdelo je kao u paklu, šolja nije imala poklopac, muve su letele unaokolo, a ja sam iz džepa izvadio kesicu i prosuo malo po vodokotliću.
Kad sam se vratio na Proleterov štand, govorancija je i dalje trajala, nekakav matori prdonja kenjao je o značaju ćirilice i potrebi očuvanja srpskog jezika. Eh, glupi matori smežurani kurcu, koji će ti moj jezik ako nemaš narod, a ti i tebi slični doterali ste ovaj narod na ivicu izumiranja.
Ipak, onako urađenom, sve to mi je izgledalo pravedno, kao deo evolucije. Kad neko pravi tolika sranja, prirodno je da izumre.
Ništa strašno. Dešavalo se i većim šmekerima.
(Odlomak iz Romana „Sve crvenkape su iste“, 2006)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
