Učenje, pa pumpanje

Pita se ta ekipa kud su studenti nestali, zašto više nisu ona lokomotiva koja nas je mesecima tako predano vukla u bolju budućnost, a mi se tako lepo u toj vožnji švercovali, pekli im kiflice i neutešno plakali, kad ih sretnemo dok marširaju od grada do grada.

Za razliku od tih što se pitaju, režim ima jasan stav. Oni se toliko boje studenata, da uporno, vikend za vikendom, daju građanskom protestu veštačko disanje, organizujući skupove „Zombiji protiv blokada“, na kojima možemo videti ćacije kako se međusobno tuku ispod srpske zastave i jedu pljeskavice od svinje koju je ubila kuga.

Protest, dakle, kao da je prestao, a režim se ponaša kao da nije prestao. Znači, protest nije prestao. Niti će. To što trenutno nije onakav kakav bi mi voleli da bude, jeste zato što su se studenti najpre u junu suočili sa profesorskim odustankom od protesta, a sad i sa ispitnim rokovima.

Pametni, kakvi jesu, odlučili su da se bore za upis naredne godine, iako su se velikodušno te godine odrekli, kada su započeli svoj istorijski politički poduhvat. Zaista, zašto padati godinu, ako se već ne mora. Zašto studenti da budu dežurne budale, kada su profesori, prosvetari i svi ostali zaključili da treba i raditi, a ne samo pumpati.

Ispitni rokovi idu jedan za drugim i tako do novembra. Naivni su pomislili kako će profesori gledati studentima kroz prste, kad su već uticali na pauzu u protestu. To se nije desilo. Fakultet je fakultet. Pumpanje ne isključuje učenje.

Ko zna za prelaznu ocenu, on će je i dobiti, a ostali će padati, nema veze koliko je profa pumpao. Štaviše, čujem da su profesori pumpadžije posebno strogi u ovim jesenjim danima. Dakle, studenti imaju pune ruke posla, ali tom poslu se vidi jasan kraj, a to je prvi novembar.

Kad svi upišu sve što treba, pumpanje će se nastaviti silnom na koju smo se navikli. Režim može da misli da će donošenje nakaradnih zakona u međuvremenu pomoći da pumpanje ne bude tako jako, ali oni su već pokazali da nemaju nikakav uvid u psihu i moral pobunjenih studenata.

Studenti su, s druge strane, pokazali da ih zanima samo borba za bolju (svoju) budućnost. Oni se neće savijati onako kako želi Žvalega, kome je studentski protest bio nepoznanica čak i kada je bio žvalavi student.

I pored svih obaveza, studenti održavaju protest u životu. Zajedno sa zborovima, oni zovu građane u borbu. Studenti su najčešće uhapšeni i prebijani, od svih koji se nalaze na ulicama. Fašistički režim će učiniti sve da ih više ne bude, na ovaj ili onaj način, a pošto to nije moguće, studenti će ovom boju, kad-tad, pobediti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.