Uvek isto

Usledila je bura aplauza. Popizdeo sam i ponovo izašao na binu.

„Kolega, već ste govorili“, rekao je Todor.

„Replika“, odbrusio sam mu.

„Kakva sad replika, niko vas nije pominjao!“

„Neka, pusti ga da kaže šta ima“, rekao mu je Baletić.

„Upravo je u tome problem“, zaurlao sam, „što prekosutra neće biti sve kao i pre! Svakog dana je sve gore, a prekosutra će biti gore nego sutra i ako sutra ispadne neko sranje, ispašće i prekosutra i nakosutra, videćete! Govedo tačno zna kako da nas izazove! Nemoguće je izbegavati ih! Nemoguće! Prvi ja, kad ih budem video, gađaću ih svim što mi padne šaka! Svako normalan će da ih gađa! Požar se ne izbegava, požar se gasi! A ovaj požar možemo da ugasimo samo batinama!“

Čele je urliknuo, a za njim još dvojica, negde u dnu sale. Ostali su pažljivo slušali.

„Dobro se zapitajte zašto ovo radite! Zbog krađe glasova? Zbog lokalnih izbora? Da Đinđić postane gradonačelnik? Ne, svi ovo radimo, jer se potajno nadamo da će rezultat ovoga biti Srbija bez Slobodana Miloševića! A on na nas sutra pušta svoje zveri, i one u uniformama, i one u gunjevima, i one u plavim mantilima! A protiv zveri se ne bori pištaljkama, protiv zveri se bori mrežama i kopljima!“

Amfiteatrom se zaorio aplauz.

„Na plato!“, dreknuo sam.

***

Okrenuli smo se i ugledali kako je neki konj u belom jugu uleteo pravo u našu kolonu. Jedna koleginica sedela je na asfaltu i plakala. Ostali su stajali okolo i urlali na šofera. Jugo se cimao napred-nazad pokušavajući da prođe. Oteo sam Tamari zastavu i potrčao ka kolima.

„Da li ste vi normalni, zamalo da je ubijete!“, delio je lekcije Baletić nekakvoj budaletini koja je namrgođeno gledala preko ramena pokušavajući da se iskobelja iz kolone vožnjom u rikverc. Na zadnjem sedištu sedela je klinka od nekih pet godina i usplahireno gledala šta se dešava oko nje. Pritrčao sam i motku od zastave nabio u staklo na vozačevim vratima. Naprslo je, a u drugom pokušaju je puklo. Zatim sam ga motkom još nekoliko puta pogodio u ruke kojima je štitio glavu, a onda se Čele progurao pored mene, otvorio vrata od kola i izvukao ga napolje. Tip nas je iz sveg srca psovao.

„Jebaću vam mater, pederi, jebaću vas u usta!“

Klepio sam ga motkom po glavi, Čele ga je šutnuo u stomak, ali on je i dalje bio uporan.

„Platićeš mi za to staklo, dripčino! Jebaću ti sestricu u pičku!“, vrištao je.

(Odlomak iz romana „Kandže“, 2004.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.