Foto: Radenko TopalovićSnimili smo u utorak novu epizodu DLZ, a Nenad Kulačin se oko sedam sati uveče setio da je u sredu dan žalosti. Odmah smo se sa direktorom portala nova.rs Mihailom dogovorili da epizoda ide u četvrtak, ali porazna je činjenica da smo, rvajući sa sa krvavim srednjim prstima tokom ponedeljka i utorka, na kratko smetnuli sa uma osam žitelja doma za stare u Barajevu, čije je živote odneo plamen.
Ova tragedija bi u nekim prethodnim godinama i u nekim normalnijim zemljama izazvala žestoku reakciju javnosti, jer čim se zagrebalo ispod površine, ukazali su se ponovo sistemska korupcija i javašluk, koji su doveli do nove masovne pogibije u našoj zemlji. Račun staračkog doma je u blokadi godinama, ali bez obzira na to, kao i na barem šest stavki koje nije ispunjavao da bi bio starački dom, ovaj dom je radio i u smrt odneo svoje stanovnike.
Izostanak burne reakcije zbog najnovijeg zločina sa režimom kao saučesnikom, posledica je činjenice da masovna smrt usled korupcije, nekompetentnosti i bahaćenja u Srbiji više nije vanredna nego redovna pojava. Ribnikar, Dubona i Malo Orašje, nadstrešnica u Novom Sadu, starački dom u Barajevu, niz će se, nema sumnje nastaviti, bojim se, sve češće i sa još više žrtava. Svaki od pomenutih slučajeva u svojim korenima krije ozbiljne propuste državnih institucija, te smrtonosnu korupciju raznih organa i organizama.
Režim koji seje smrt ne odustaje od upiranja (srednjim) prstom u pobunjene građane, zabrinute za svoje živote i živote najmilijih, optužujući ih da ruše državu. Režim koji seje smrt, seje nasilje nad pobunjenim građanima i plašim se da je pitanje dana kada će neko od pobunjenih građana izgubiti glavu na blokadama, ne samo zbog karaktera režima, već i zbog karaktera građana koji se nisu na vreme pridružili protestima i na taj način produžili rok ubilačkoj vlasti i ugrozili živote svojih sugrađana.
Ova kolumna trebalo je da ide juče, ali sam u utorak, potpuno smetnuvši s uma da je juče dan žalosti, pisao o tome ko nas bije i ubija na ulicama Srbije. Ta tema podjednako je jeziva kao i ova današnja, ali nema opravdanja zašto taj tekst nije išao danas, a ovaj juče. Najranjivija grupa stanovništva, nemoćni stari ljudi, platili su glavom to što je izvesnom pavijanu omogućeno da drži starački dom koji to nije smeo da bude. Isti taj je, prema saznanjima medija, vlasnik još jednog staračkog doma, koji neometano radi. Treba da izludimo od besa i očaja, a to se nije desilo.
Prvi veliki pomor stanovništva usled bahatosti režima desio se za vreme pandemije. Hiljade naših sugrađana, rođaka i prijatelja nisu više sa nama, zahvaljujući tome što je vlast taj period provodila brinući o svom rejtingu, umesto o građanima.
Mi smo odlučili da ovu traumu potisnemo i čekamo neka bolja vremena. A onda su došla vremena u kojima se nalazimo sad.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
