Foto: Danas/Aleksandar RoknićOva priča nije o Srbiji. Nipošto nije. Daleko bilo, pu, pu. Ako bi se, poštovanom čitaocu, kojim pukim slučajem, učinilo da je o Srbiji, uveravam ga da mu je utisak apsolutno pogrešan.
Ova se priča događa u jednoj udaljenoj, ostrvskoj zemlji, okruženoj nepreglednim vodama što je razdvajaju od ostatka civilizovanog sveta. NJeni stanovnici su, otud, osuđeni da žive usamljeni, prepušteni zlovolji svojih vlastdoržaca od kojih nijedan nije bio odan njihovim interesima. Povremeno su se bunili, jogunili, organizovali proteste, barikade i blokade, ali uzalud.
Nekrunisani kraljevi ove zaboravljene zemlje menjali su se, doduše, ali se sistem vladanja nije menjao. Stranci u ovu zemlju dolaze po pozivu njenog predsednika ne bi li iskoristili prirodna bogatstva za kojima su potrebiti ili da bi zapošljavali tamošnju jeftinu radnu snagu za svoju što jeftiniju proizvodnju. Ne zove li se to eksploatacija radničke klase?
Stanovnici ove zemlje malo poznaju spoljašnji svet. Zato njihov predsednik putuje širom Zemljine lopte, novonabavljenim skupocenm avionom, u njihovo ime. Potom im pripoveda o svojim susretima sa tuđim državnicima i svom prijemu kod njih, gostoprimstvu i počastima koje je doživeo.
Taj predsednik nije običan predsednik. Nije osoba proistekla iz političkih krugova, uglađen i rafiniran. Ne! Naprotiv! On se gadi te licemerne etikecije što se naziva pristojnost. On je čovek sa dna kace. Bolje rečeno, iz jednog naročitog dela društva. Najnižeg i najmarginalnijeg. On je, naime, odrastao i stasavao uz navijačke, nasilničke grupe što u ovoj zemlji godinama žare i pale. Njih fudbal ne zanima, dočim im je rušilaštvo omiljen sport. Preziru školu i nisu je redovno pohađali. Šta će im. Gnušaju se knjige i znanja. Ne vole intelektualan napor i vešto ga izbegavaju. Bave se organizovanim kriminalom i kolektivnim nasiljem, što od vajde, što iz obesti.
E, jedan takav, anoniman i nebitan, sticajem ČUDNOVATIH okolnosti u ovoj zabačenoj zemlji, postade predsednik države. I zadrža se na tom položaju, Boga mi, evo već drugi petogodišnji mandat. Izbore, koji su u ovoj zemlji prilična farsa, dobija zloupotrebama, krađama i neskrivenim manipulacijama. Sve je medije sebi podredio, na tevizijama se pojavljuje svakodnevno, neretko i više puta na dan. Govori prosto, vulgarno i agresivno, sasvim u skladu sa svojim socijalnom poreklom. Poreklom i okruženjem.
A predsednikovi su podanici godinama gutali njegove reči, verovali njegovim izmišljotinama i divili se njegovim psovkama. Zazirali od njegovih pretnji i klonili se njegove pesnice.
Sebi je potčinio i vojsku, i policiju, i tajne službe. No, nije mu to bilo dovoljno. Od hordi svojih huligana, svoje negdašnje sabraće, formirao je posebnu gardu. Posebnu armiju svojih sledbenika koje naziva lojalistima. Lojalistima, jer su njemu lojalni do imbecilnosti. Spremni na svaku svinjariju i svako nedelo zarad njegovog blagoutroblja i poneki srebrnjak iz njegovog trezora. Otetog od sužanja, razume se.
Narod je dugo ćutao, povinovao se i saginjao glavu. Primao milostinju s njegove bogate trpeze, naslađivao se njegovim prizemnostima. Sklanjao se od njegovih hulagana-lojalista, trpeo njegov zulum.
Ali, na kraju je prekipelo tamošnjoj studentariji. Blokirali su kapije svojih fakulteta, istakli svoje zahteve, krenuli u marševe celom zemljom. Od grada do grada, od mesta do mesta, budeći i buneći građane. Njega direktno nisu dirali, već su ga proglašavali „nenadležnim“. A on im je uzvraćao. Svojim batinašima, svojim siledžijama, svojim besprizornima. Njegovi huligani su tukli, maltretirali i kolima gazili pobunjene akademce, presretali ih, proganjali i zlostavljali.
No, studentska se pobuna nastavljala. Usledili su masovni mitinzi po najvećim gradovima ove udaljene i izolovane zemlje, sa stotinama hiljada prisutnih demonstranata. I dalje bez direktnog udara na predsednika lično.
A on je, u znak odgovora, naredio svojim huliganima prerušenim u studente lojalne njemu, zaposedanje samog centra prestonice. Lojalisti su, na njegov mig, podigli čadore i šatre, ogradili ogroman prostor, zaustavili saobraćaj, za**ali ga i za***ali. Onako namršeni, opasnog izgleda sa crnim kapuljačama na glavama, namrgođeni, iskeženi, strašni. I policija ih se pribojava i prima njihove komande. Sluša i postupa po njihovom, to jest njegovom hiru. Isto čine i sudije i tužioci. I oni, jamačno, iz straha. Straha ili konformizma, svejedno.
Bez obzira na stepen represije, preteće poruke i huligansku samovolju, njegova neprikosnovenost nije upitna. Čak su mu se i studenti obratili tražeći raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje parlamentarnih izbora. NJegovu odgovornost i njegov odlazak, međutim, nisu tražili.
Povod za bunt bio je pad nastrešnice na železničkoj stanici u drugom gradu po veličini. Nekoliko meseci posle rekonstrukcije izvedene u orkestraciji vlasti i njenog prvog čoveka, predsednika-huligana. U jednom sekundu obrušile su se tone betona uz zastrašujuću buku. U nesreći je poginulo šenaest nevinih ljudi. Uzrok je više nego jasan – politički pritisak, javašluk i korupcija.
Jasno je i ko je glavni vinovnik. Ko je stajao iznad i iza svega što se dogodilo. Jasno je ko je insistirao, navaljivao, terao i omogućavao da se propisi krše. Jasno je ko je doveo inostrane investitore i ko je birao izvođače i podizvođače. Ko je šef huligana. Čiji su odredi lojalista. Ko je „capo di tutti capi“.
Epilog ove priče još nije poznat. Primetno je malaksavanje studentskog revolta i profesorske podrške fakultetskim blokadama. Kao da bi odrasli hteli komprimis. Ili bar primirje. Na predsednik-huliganovu obustavu plata i finasijskih prinadležnosti univerzitetima, nastavnici, u većini, reaguju pomirljivo. Verbalno podržavaju studente, iskreno priželjkuju kraj. Kraj i normalizaciju. Potpuno nesvesni da kompromis, kako ga oni zamišljaju, nije moguć. Da će se, prestankom blokada, tamošnji prvi huligan na njih obrušiti svom svojom moći i svim svojim osvetničkim žarom.
Huligani će zavladati ovom zemljom što nije Srbija. Nije nipošto. Daleko bilo, pu, pu. Ako već nisu zavladali. Šljam, uličari, društveni talog. Autsajderi i kriminalci. Na čelu sa svojim vođom na predsedničkom tronu. S motkom u ruci umesto žezla.
Hoće li tamo, negde daleko, huligani nadjačati visokoškolce? Bašibozuk inteligenciju? Polusvet pametne?
Saznaće se uskoro.
Pomisli, poštovani čitaoče, i poraduj se što ova žalosna zemlja, udaljena i izolovana, nije Srbija.
Pogledaj (još jednom) svoj dom, anđele. Videćeš smrdljivu baruštinu pokrivenu odvratnom žabokrečinom iz koje niče divan cvet, raznobojan i mirisan. Grčko ime mu je „demos kratein“. Hoćeš li, anđele, zaista dozvoliti da bude iščupan i zgažen? Nemoj, grehota je.
P.S.
Šta još treba da učini aktuelni predsednik Srbije pa da mu se zatraži neopoziva ostavka?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
