Neodoljiva lepota srpske satire

Koliko se pogrešnosti o našoj prošlosti prosipa, bez znanja i bez dobre namere? Koliko malicioznih neistina i naopakih tumačenja o onom što se u našoj istoriji zbilo? Koliko besmislica, ukalupljenosti, zluradosti?

Čuju se takve koještarije od svakojakih pametnjakovića iz nama susednih država i dojučeranjih sunarodnika. Poplava klasičnih antilogičkih inverzija: Projektovanje današnjice u prethodno doba. Ima toga i kod nas. Na pretek.

„Kod Srba nikad i ništa nije valjalo. Oni su oduvek bili prokleti nacionalisti, hegemoni i ugnjetači drugih. Opsednuti svojom veličinom i bolesnom ambicijom. Tom svojom opsesijom o Kosovu, kosovskim mitom i svojim neprikosnovenim pravom na tu teritoriju.“

A sa druge strane odjekuje:

„Kosovo je srce Srbije!“

Horsko pevanje u dva glasa. Same old story. Godinama, decenijama.

No, da li je baš tako? Ili je malko drukše? Postoje li, može biti, primeri srpske introspekcije, samokritike i samoironije? Ono što se u naše vreme proglašava svetim možda nije tako proglašavano pre jedno veka i duže?

Evo jednog književnog odlomka jednog viđenog Srbina od pre ravno sto dvadeset pet godina. Ova pričica objavljena je u Beogradu davne 1901.

„(…)Kako bi bilo kad bi sad ustao Marko Kraljević pa da dođe k tebi?

To već ne može da bude, veli seljak.

– Al’ baš kad bi došao, što bi ti radio?

Zvao bih ga da mi pomogne da okopam ovaj kukuruz, našali se seljak.

Al’ kad bi te on pozvao na Kosovo?

More, ćuti, brate slatki, kako te Kosovo snašlo! Nemam kad da odem u čaršiju da kupim soli i opanke deci. A, vidiš, nema se čim ni kupiti.

Dobro, brate, ali znaš li ti da je na Kosovu propalo naše carstvo, pa treba Kosovo osvetiti?

Propao sam i ja, moj brate, gore ne može biti. Vidiš da idem bos? A dok me stegne plaćanje poreza, neću znati ni kako mi je ime, a jadno ti mi Kosovo!

Naiđe Marko na kuću jednog imućnog seljaka.

Pomoz bog, brate!

Bog ti dobro dao, odgovori ovaj i gleda ga sumnjivo. A otkud si ti, brate?

Iz daleka sam, pa bih rad da prođem ovuda da vidim kako žive ovdašnji ljudi.

I ovome Marko uz razgovor pomene kako bi bilo kad bi se Marko Kraljević opet pojavio i pozvao Srbe da osvete Kosovo.
Slušao sam da se neki ludak pre desetak godina izdavao za Marka Kraljevića i učinio neka zločinstva i krađe, te ga osudili na robiju.

Jest, slušao sam i ja to. Nego, šta bi ti radio se javi pravi Marko pa da te pozove na Kosovo?

Dočekao bih ga, dao mu dosta vina da pije i ispratio ga lepo.

A Kosovo?

Kakvo Kosovo na ove oskudne godine! Košta to mnogo! Veliki je to trošak, moj brate…

Ostavi Marko njega i pođe dalje. Po selu svud tako. Neki se povili za motikom pa samo prime Boga i ne govore dalje ništa. Ne mogu ljudi da dangube. Treba okopati i svršiti poslove na vreme, ako se hoće da dobro urodi žito.

I tako se Marku dosadi u selu, pa se reši da ode u Beograd da tamo pokuša neće li moći šta da učini za Kosovo i obavestiti se otkuda onoliki silni pozivi, iskreni, od srca, a ovakav doček.

Dođe u Beograd. Kola, tramvaji, ljudi, sve to juri, žuri, ukršta se, susreće se. Činovnici žure u kancelariju, trgovci poslom trgovačkim, radnici za svojim radom.

Sretne jednog uglednog, lepo obučenog gospodina. Priđe mu Marko i pozdravi se. Onaj, malo zbunjen, stuče natrag, a i bi ga stid od Markova loša odela.

Ja sam Marko Kraljević. Došao sam amo da pomognem svojoj braći, reče Marko i ispriča sve, kako je došao, zašto je došao, šta je sve bilo s njim i šta misli dalje raditi.

Tako, dakle. Milo mi je što sam vas upoznao, gospodine Kraljeviću! Baš mi je milo! Kad mislite u Prilep? Milo mi je, verujte. Ali, izvinite me, žurim u kancelariju. Servus, Marko, reče onaj i ode žurno.

Marko sretne drugog, trećeg… Koga god sretne, tako se mahom svrši razgovor sa onim: „Žurim u kancelariju! Servus, Marko!“

I tako Marko, razočaran, stade očajavati. Ide ulicama, ćuti, namrštio se, brkovi mu pali na ramena. Ne zaustavlja nikog, ne pita nikog ništa. A i kog će više pitati? Koga god vidi, žuri u kancelariju. Kosovo baš niko i ne pominje.

Naravno, kancelarija je preča od Kosova. Marko postade, pored sve jačine svojih živaca, nervozan na tu prokletu kancelariju koja po njegovu mišljenju tako sa uspehom konkuriše Kosovu. Najzad mu poče postajati sve dosadnije i dosadnije sred te gomile ljudi koji kao da ništa ne rade, već samo žure u kancelariju. Seljaci se, opet, žale na nerodne godine i kmetove, žure na njive, rade vazdan i nose pocepane opanke i dronjave čakšire. Izgubi Marko svaku nadu u svoj uspeh te niti više koga šta pitaše, niti se s kim sastajaše. Jedva je čekao da ga Bog opet pozove na onaj svet da se više ne muči, jer svaki Srbin bejaše zauzet prečom svojom brigom i poslom, a Marko se osećaše savršeno izlišan(…)“

Pitam se, a pitam i tebe, poštovani čitaoče, šta bi se dogodilo kad bi danas neko napisao i objavio ove redove? Bio bi, jamačno, razapet na krst kao izdajnik sveg srpstva, strani plaćenik i okoreli srbomrzac. Bio bi razvlačen po režimskim medijima i petparačkim novinama. Verbalno, ako ne i stvarno, linčovan, optuživan, blaćen. Bio bi izložen svakovrsnim, najnižim, sramotnim, atacima dežurnih branilaca tzv. „srpskog sveta“. Besomučno i histerično.

Šta bi mu se dogodilo ukoliko bi se prošetao Pionirskim parkom i obratio tamošnjim stanovnicima, najboljim izdancima našeg slavnog naroda? Osvedočenim patriotima. LJubiteljima roda svog.

Podsećanja radi, ova pripovetka je pisana za vreme ličnog režima poslednjeg Obrenovića, u doba znatne neslobode i progona političkih protivnika. Autor, poznat po svom britkom peru i sklonosti za podsmeh, i sam je onomad bio meta maltretiranja tadašnjih vlastodržaca i uzastopnog izbacivanja s posla gimnazijskog profesora.

Ali, uprkos preranoj smrti, njegova pisana reč je ostala. Preživela. Sačuvana. U sadašnjosti, jednako duhovita i gorka kao u vreme kad je pisana.

Da li i upamćena? Da li i shvaćena? Da li svesno zapostavljena? Zbog nepopularnosti u ovom našem vremenu otužnog i bljutavog nacionalizma. U ovo naše žalosno vreme cenzure i autocenzure. U ovo naše neslavno vreme izopačenog srpstva, prizemnog, nasilnog i nedostojnog.

Druge su pripovetke ovog pisca poznatije i citiranije. Baš je ova nekako preskakana i sklanjena u stranu. Iz pukog neznanja, neslaganja ili zlovolje?

E, moj Radoje! Imaš školu i ulicu, ama ti se delo odveć slabo čita. Ne sviđa se potomcima.

Na posletku, jedna pouka dičnome predsedniku Srbije:

Na krsnu slavu se ne poziva.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.