Samodržavlje, narodna volja i generacijski jaz

Predsednik države raspolaže pravom raspuštanja parlamenta i raspisivanja izbora. Vlastan je, vidimo, da pomiluje, ali i da oslobađa od krivične odgovornosti (abolicija). Ergo, on je iznad Narodne skupštine i iznad zakona. I iznad sudske vlasti. Sitnica. Da nema nijedan drugi prerogativ vlasti, ovo ga čini nezdravo nadmoćnim. I on tu svoju nadmoć nemilice koristi. Na stranu minorna činjenica što, povrh toga, svoj položaj zloupotrebljava. Uporno i uzastopno.
Voleo bih znati koji je pametnjaković u funkciji zakonopisca jednu takvu normu smislio. Normu o krivičnoj neodgovornosti? Prvi posao zakonopisca trebalo bi da bude u predviđanju posledica pravne norme. Naročito negativnih. Pravna norma, ne sme biti takva da omogućuje zloupotrebu nijednom nosiocu vlasti. Predsedniku pogotovu. Nisam proveravao, no mogućno je da je ova odredba u Krivičnom zakoniku prosto prepisana iz prethodnih zakona. Ovde je prepisivanje, iskusili smo, veoma popularna rabota. Bezmozgovići nam pišu zakone. Uzurpatori i takve zakone krše.

Rado bih čuo pravničko obrazloženje o razlozima za direktan izbor predsednika države. Dosad ga nisam čuo. Bar ne u suvisloj formi. Zašto je predsednik JEDINI vlastodržac biran po imenu i prezimenu? Narodni poslanici, znamo, biraju se po proporcionalnom sistemu glasanjem za izborne liste, a ne za pojedine kandidate. Ovo tim pre ako su navodno nadležnosti predsednika striktno ograničene. Legitimitet i delokrug vlasti moraju biti u skladu. Direktnim izborom predsednički legitimitet izvire iz volje naroda. To je, ustvari, pojavni oblik direktne demokratije. Sa ovoliko širokim pravom u pogledu krivične odgovornosti i akata pomilovanja, predsednik Srbije više liči na apsolutnog monarha nego na demokratskog šefa države.

Ovdašnjim zakonopiscima svesrdno preporučujem klasično delo izvesnog Šarl-Luja Sekondaa, barona od Brede i Monteskjea iz 1748. objavljeno pod naslovom „O duhu zakona“ (De lžésprit des lois). Možda će nešto naučiti. I razumeti. Mada, iskreno, sumnjam. Plašim se da im pomoći nema. Ni pomoći, ni leka.

Pametan uči na tuđim greškama, ponavljač na svojim, bezumnik srlja dalje. Iz greške u grešku.

Malo mu je onaj užas što se dogodio na železničkoj stanici u Novom Sadu prošlog novembra. Očigledno, malo. On ne haje i ne obazire se. NJemu ta stravična tragedija nije opomena. Ne, naprotiv, on tera po starom. Do neke nove strahote, ne dao Bog. Uredbama, vladinim uredbama, derogira propise i pravila u građevinarstvu ne bi li se on prikazao u svojoj uobraženoj ulozi vlastodržačkog neimara. NJega upozorenja, i vapaji stručnjaka ne dotiču. Ne zanimaju. Uostalom, šta oni znaju. Jedino znaju da zavitlavaju. Klizište? Brdo puno vode? Nula koma jedan milimetar pomeranja tla? Tunel bez propisane elektronske opreme? Objekti za „EKSPO“ bez upotrebnih dozvola? Koješta! Pa to su trice i kučine! Srbija grabi napred. Mora nam se dični predsednik prikazati u najsjajnijem svetlu. Pred nama i pred svetom. A, najpre, pred sobom.

Ovaj je čovek pogibeljan. Zar ne primećujemo? Zar nam nije bilo dosta njegovih ludorija i besmislenih žrtava tih ludorija? Zar hoćemo još? Zar nam treba još jedna novosadska nadstrešnica zahvaljujući njegovom kaćiperstvu? I njegovoj bezobzirnosti. Zar ovakva osoba zaslužuje da bude predsednik Srbije?

E, moja braćo Srbi i sestre Srpkinje! Udarili smo naopakom stazom s pogrešnom osobom na vrhu države. Rđavom i opasnom. Ne valja nam posao. Nikako nam ne valja. Uništiće sve što mu se isprečilo na tom ubilačkom putu ostvarenja svojih megalomanskih planova. I bolesnih ambicija.

Sad je jasno da mu višemesečne blokade fakulteta, demonstracije građana, masovni protesti nisu isuviše naudili. Niti su ga zaustavili u njegovoj razularenoj pomami. Gubeći oslonac, on postaje sve nekontrolisaniji. Sve neobuzdaniji. Sve veći inadžija. A u toj njegovoj infantilnosti leži ogroman potencijal za negativnost. I pogubnost. I pogibelj.
Moraćemo, kao narod, da se otreznimo i manemo besmislica. Ukoliko stvarno u Srbiji milion i osam stotina hiljada ljudi, uprkos svemu, podržava aktuelnog predsednika Srbije, onda smo, svi zajedno, u ozbiljnom problemu. Ozbiljnijem no što smo spremni sebi da priznamo. Pitam se, nekad, šta se nalazi u svesti tih ljudi. Strahovi? Konformizam? Indoktrinacija? Neznanje?

Šta god da je, nije dobro. Da stvar bude gora, verovatno među tim građanima većinu čine odrasli i stariji ljudi. Zreo čovek sebi ne bi smeo dozvoliti toliki stepen lakomislenosti, usuđujem se reći. Uzgred, toj generaciji i sam pripadam.

Mada…

Kad se setim onog omamljujućeg idolopoklonstva prema Josipu Brozu i onog tragikomičnog plesa s Miloševićevom uramljenom slikom, ne bi trebalo da se čudim. Žalim slučaj, poštovani čitaoče, nemam lepšu reč. Ni prikladniju.

U patriotizmu ima nečeg od roditeljstva. Lako je biti blag i popustljiv, a teško određen i dosledan. Ono prvo prija duši, ama je kontraproduktivno. Ovo drugo je nezahvalno, ama daje rezultata.

Odrasli u Srbiji, očito, biraju sopstveno blagoutroblje umesto dobrobiti svog potomstva. Stariji su na strani vlasti i njenog samodršca, omladina bi da menja Srbiju. Sebičnost, šta li? Ili, može biti, grešim?

Vladajući režim je nesposoban, aljkav i beskrajno korumpiran. Takav mu je i predvodnik. Za njim i svi ostali. Ko to ne shvata, ništa ne shvata. Ta zabluda se skupo plaća. Preskupo.

Moje je da opominjem. Ukazujem i upozoravam. Odluka je na tebi, poštovani čitaoče. Samo i jedino na tebi. Ali, pre no što odlučiš, skini koprenu s očiju, kumim te Bogom. I Svetim Jovanom, što bi rekli naši preci. Mudriji od nas.

Vreme će otkriti istinu. Kamo sreće kad bismo vremena imali na pretek…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.