Teatar apsurda – Sretenje gospodnje, studenti i on

Buncao je o obojenoj revoluciji koju je, navodno, pobedio, o svom udžbeniku protiv svakog izliva demokratskog nezadovoljstva, o zaveri zapadnjaka protiv njegovog samovlašća. Jesu li to isti oni zapadnjaci kojima je gostovao u Beloj kući sedeći na šamlici? Ili oni Evropljani s kojima se dogovara o kopanju litijuma u Jadru i Bogatiću? Ili oni s kojima se sporazumeo u Briselu i Ohridu povodom „normalizacije“ odnosa Beograda i Prištine? Ili oni belosvetski moćnici što ga na sva usta i na svakom koraku hvale i što bagatelišu masovne proteste srpskih studenta? Ili, može biti, postoje neki drugi zlonamernici što njemu loše žele?

Svaki autokratski režim i svaki apsolutist na vlasti upire prstom na neprijatelje koji vrebaju iz senke, bezimene i podmukle. Još je Broz pominjao neprijatelja „iznutra i iz vana“. Milošević je svu svoju politiku gradio na floskuli o antisrpskoj mreži uticaja od Amerikanaca, preko Vatkana do Rijada i Teherana dok je, istovremeno, sa istim tim najako pregovarao. Iza čvrsto zamandaljenih vrata, razume se po sebi.

I ovaj današnji koristi tu oprobanu i lažnu podmetačinu. Ne rade stranci protiv njega, već se pobunila sva omladina Srbije. I studentska i srednjoškolska. Uz njih i mnogi, u međuvremenu, osvešćeni i ohrabreni građani. On spoljašnjem svetu najvećma odgovara. Pogodben je i podmitljiv. Nije najblistaviji um što je ikad zemlju pohodio: uz to i pozitivno reaguje na ponuđene darove. U vrline mu se računaju i urođena snishodljivost i usvojeno kaćiperstvo. Nemoj mu, poštovani čitaoče, suditi prestrogo. Čovek voli farmerke od dve hiljade evra i bocu vina od hiljadarke, takođe u devizama. Prosto ne može odoleti.

Nabeđena gospoština mu je tako svojstvena. Šta će. Treba ga razumeti.

„Obojena revolucija“ je termin svakojakih diktatora kojim se obeležava građanska težnja ka slobodi i demokratiji. Jer oba ta ideala proizvod su proklete zapadnjačke istorije. Motivisane i finansirane njenim centrima moći, s ciljem obaranja „nezavisnih i suverenih država“. Po pravilu neslobodnih i nedemokratskih, dodajem.

Kad vlastodržac podlegne svom ego tripu toliko da izgubi svaku meru i ukus, kad počne da govori u prvom licu jednine i sebi daje natčovečanske sposobnosti, kad uobrazi da je on spasilac čovečanstva – tad znamo da je stvar postala ozbiljna. Ozbiljna i alarmantna. Kad pritom, još nije u stanju kontrolisati intenzitet svog organa, a zaurla kao da ga na ražnju peku, kad diže prst preteći nekoj imaginarnoj sili – svršetak mu je, jamačno veoma blizu. Dere se, galami, larma i maše rukama kao da je u transu. Kao da ga je sam nečastivi pod svoje uzeo. Možda, Bože mi prosti, i jeste.

Sve se, na kraju krajeva, pretvori u neveseo cirkus. U tragikomediju kovačevićevskog stila. Sve izgubi i najelementarniji smisao i rezon.

Kakav tugaljiv i gorko-smešan prizor! Kakva razlika, kakva razdaljina, u jednoj zemlji. U Kragujevcu stotinu hiljada mladih ljudi, u hodu, u maršu, u protestu. U miru, odlučnosti i radosti. Omladina što će već sutra biti perjanica Srbije. NJen motor i njena uzdanica. Na drugoj strani, izveštačen i režiran skup dovedenih nesrećnika u slavu padajućeg moćnika. Niko od prisutnih mu ne veruje, niko ga i ne sluša. Samo nekoliko hiljadarki u džepu, besplatan alkohol i po jedan zalogaj hrane. Što se pre obeznane, lakše će im biti. U pijanstvu je poniženje manje bolno. Nije bilo ni lojalista, ni one prepoznatljive agresivnosti, ni gromkih aplauza, ni zloslutnog militarizma. Samo jad i čemer. I jedan pajac u ulozi nabeđenog vlastodršca. Pajac tužnog lica.

„Ridi pagliaccio! Finita la comedia!“ („Smej se, pajaco! Komedija je završena“)

Ne brukaj se više, čoveče! Zar ne vidiš u šta si se pretvorio? Ti nisi unapredio Srbiju, nego si je unazadio. Shvati to. Utuvi to u glavu. UNAZADIO. Tvoji kriterjumi boljitka i uspeha su naopaki. Ti ne razumeš šta ti pojmovi znače. Ostao si zarobljen u svom limitiranom poimanju nacionalnog interesa. Rekoh ti, i ponavljam ti, nemaš kapacitet. Uporedno s tim, ti si neispravan čovek. Ti izgovaraš reči u koje ni sam ne veruješ. Jedino ti je stalo da zaseniš prostotu, da sebe prikažeš kao najvećeg i neponovljivog. Prvo ti je bilo dovoljna Srbija. Umislio si da si veći i od Karađorđa i od Pašića. Sad bi da budeš najveći u planetarnim razmerama. Gde si navro, nesrećniče? Zaustavi se pre nego što se načisto ne izblamiraš. Odustani i odstupi, kažem ti hiljadi put. Za tvoje dobro. Pretencioznost, i to pretencioznost bez pokrića, uvek se sveti. Uvek se vrati kao bumerang. Samopregor, samokritičnost, distanca prema sebi, čoveče. Prešao si pedesetu, a nisi sazreo. Ponašaš se kao infantilni junoša. Jezik ti je brži od pameti.

Nije mi namera da te vređam. Ni da te ponižavam. Nije mi namera da ti išta nažao učinim. Želeo bih samo da ti pomognem.

Da se iz ovog brloga nekako izvadiš i odeš, koliko-toliko, dostojanstveno. Svojom voljom umesto studentskim pritiskom. Nećeš večno vladati. Niko nije. Postojaće Srbija i posle tebe. Pravo pitanje je u kakvom će stanju tad biti. Ništa iz pogubnog Miloševićevog primera nisi naučio. Baš ništa. Ideš njegovim stopama, a to je rđav put. I put i putokaz. Jednom se potrudi i shvati da je istinska demokratija za svaku naciju blagotvorna. Da su uistinu prosperietetne jedino one države koje su demokratske. U kojima se poštuju pravila ravnopravnosti u političkoj utakmici, ustav i zakoni i u kojima je dosledno primenjeno načelo podele vlasti. Ni mnogo bolji od tebe nisu uspeli u autoritarnoj vlasti. Svaki je uzurpator, bez obzira na lične odlike, pao na ispitu. I ogrešio se o interese svog naroda.

Nisi ti Bogom dan, čoveče. Niko nije i ne treba da bude. Najdragoceniji su oni što suprotno od tebe misle. Mudar vladalac osluškuje glas neistomišljenika pomnije od laskanja klimoglavca. Opozicija je blagotvorna. I sam si nekad bio opozicionar, pa si zaboravio kako je to. Podseti se, čoveče. Sagledaj stvari iz ugla protivnika. Možda ćeš u tome naći zrno istine. Ako stotine hiljada mladih ljudi protestuje i ne uzmiče puna tri meseca, onda vredi o njihovim očekivanjima i nadama razmisliti. I uvažiti ih.

Audiatur et altera pars.

Nažalost, za tebe je dockan. Odavno je prošao momenat kad si mogao drugačije da postupiš. Nisi. Nastavio si da srljaš i vodiš ovaj narod u propast. U tragediju. U pogibiju. Ruke su ti krvave, čoveče. Ništa ti ne vredi što krivicu odričeš. Vidi onaj gore, a vidimo i mi dole.

Zato, znaš šta ti je činiti. Čoveče…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.