Zahtev svih zahteva – ili sve ili ništa

Nemojmo, zato, gajiti iluzije. U ovakvom sistemu, institucije nikad neće raditi svoj posao, niti će im (ne)raspoloženje nacije išta i ikad značiti. LJudi u institucijama isključivo brinu o onom što se od njih odozgo traži. Tako su na te položaje došli. Time na tim položajima opstaju. I od tih položaja imaju znatne vajde. Da nisu beskičmenjaci i poltroni na tim se položajima ne bi našli. Ljudi u institucijama to vrlo dobro znaju. Stoga se upravo u skladu s tim i ponašaju. LJudi u institucijama, u ogromnoj većini, ne poseduju ni potrebno znanje, ni potrebnu pamet, ni potrebnu svest, za obavljanje poslova koji su im povereni. Dočim, u pogledu prepoznavanja vlastodržačkih namera i interesa ne omanjuju. U tome su nepogrešivi.

Odavno je ovde partijska pripadnost glavna preporuka. Često i neophodan uslov. Još pamtim vremena mog diplomiranja kad je bilo bespredmetno konkurisati za bilo koje mesto u bilo kojoj javnoj instituciji bez članstva u Savezu komunista ili, u retkim slučajevima, ponizne lojalnosti režimskoj vrhuški. Ko god se pokazao kao protivnik titoizma, sva su mu vrata bila zatvorena. Osim onih najbednijih. Od tog davnog doba, pre pola veka i duže, menjali su se puki nazivi vladajućih partija. Princip je ostajao isti. Nepromenjen. Zakovan. Ukorenjen. S godinama, ovaj poguban princip stvorio je jednako poguban mentalitet građana. Narod se naučio na partijsku disciplinu, povinovanje i ćutanje. Ketmanstvo, jezikom Česlava Miloša.

Nesloboda, poznato je, lomi kičme, ruši karaktere, rađa podaništvo. U višim društvenim slojevima, naročito.

S tim mentalitetom se danas suočavamo. Posle tri meseca studentske pobune, stotina hljada nezadovoljnika u protestu, uzastopnih poziva i apela, institucije ne reaguju. Preciznije rečeno, reaguju samo na mig vlasti. Ako vlast kaže reagujte, one reaguju. Ako vlast kaže gonite, one gone. Ako vlast kaže tucite, oni tuku. Ako vlast kaže „radite svoj posao“, one će ga raditi.

Dakle, zahtev demonstranata upućen institucijama niti je ispunjen, niti će biti ispunjen. Pogrešna je adresa. Pogrešan je i adresant. Ispunjenje zahteva, sad je jasno, ne zavisi od institucija. Zavisi od ćefa, hira, zapovesti, onog što je u Srbiji prigrabio svu vlast i svu moć. On stoji iza svega i iznad svega. Svima znano.

Ako se ovako nastavi, postoji opasnost da se ništa neće dogoditi. Da će bunt postepeno jenjavati zato što nema efekta. Otud se strategija mora menjati. Ulični, vaninstitucionalni, pritisak se mora pojačati do usijanja. Belog usijanja. Suštinsko se pitanje mora ogoliti i otpor usmeriti tamo odakle problem izvire. Ka onom što stoluje u Novom dvoru na beogradskom Andrićevom vencu. Svojoj prćiji.

Šta bi, u ovakvoj situaciji, bio naredni potez?

Pošto nadležne institucije nisu odgovorile na studentske zahteve, a nisu odgovorile jer im on ne dozvoljava, sledi jedan jedini zahtev: OSTAVKA predsednika Srbije. NEOPOZIVA OSTAVKA. Mora se uperiti prst u vinovnika nefunkcionisanja institucija. Pravo u njega. Neprikosnovenog. Svemoćnog.

Nema više prostora za taktiziranje. Još ga manje ima za čekanje. Kucnuo je čas za odsutan korak oko kog će se ujediniti svi. Studenti, narod i opozicija. Pa da vidimo gde smo i ko smo. Da vidimo kakav je kad je priteran uza zid, sabijen u ćošak. Kad nasuprot njemu lično stoje hiljade buntovnih građana. Ne sme mu se pružiti mogućnost za manevar. Ni za manevar, ni za manipulativnost. Imperativ je totalna ofanziva.

„‘Ajmo, ‘ajde, svi u napad!“ Frontalan.

Dosta je bilo njegovog vrludanja, skrivanja iza drugih, zamena teza, obmana i bežanja od megdana. Dosta je njegovog samovlašća, samovolje, uzurpacije i gluposti. Dosta je Srbiji autokratije, autoritarnosti, kulta ličnosti. Naša zajednička poruka mora biti najprostija i najdirektnija:

„Makni se, čoveče! Skloni nam se sa sunca! Oslobodi nas svog prisustva! Pusti nas da danemo dušom! Dosadio si, čoveče, i Bogu i ljudima! Gubi se! Nestani! Srbija zaslužuje bolje! Mnogo bolje!“

Ovim bi, izvesno, narodni revolt dobio dodatni intenzitet, smisao i cilj. Što on duže okleva, to pritisak mora biti masovniji. Masovniji i žešći. Naposletku će popustiti. Jamačno će popustiti. I odstupiti. Biće to prava pobeda. Epohalna pobeda. Samo to. Ukoliko je zaista želimo, ovo je način. Drugog nema. Siguran sam.

Ako smo krenuli u borbu, onda moramo ići do kraja. Do golih kraljeva, šahovskim rečnikom. Do golog kralja, u jednini. Nekrunisanog, ali apsolutnog.

Bez fokusa na njega, bojim se, ostaćemo nedorečeni. Nedovoljno odlučni. Zastali na pola puta. Ili zaustavljeni. Svejedno je.

Imamo li hrabrosti? Imamo li snage? Imamo li vere? Nadam se da imamo. Grehota bi bila ovakvu šansu, kolosalnu šansu, propustiti. Velika grehota. Pomozimo ovim mladim ljudima, Pružimo im ruku i pokažimo putokaz. Svojim primerom.

Opozicijo, probudi se! Otrezni se! Preuzmi, konačno, političko vođstvo. Dokaži nam da si vredna našeg poverenja. Preuzmi kormilo, napusti parlament i zahtevaj njegovu demisiju. Povlačenje. Odlazak. Ako smeš.

Već ga čujem kako zapomaže:

„Ne dam fotelju! Ne dam vlast! Ne dam sebe! Ne daaaaaam!“

Daćeš, majčin sine, daćeš. Kao bela lala.

Nemojmo kao kiša oko Kragujevca. Nemojmo da nam srce siđe u pete. Bacimo kocku i pređimo Rubikon.

Nemamo ništa da izgubimo, a možemo dobiti sve.

Jesmo li kadri?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.