Ožiljci leta

Valjda zbog toga, dani i doživljaji sa odmora uđu negde duboko u nas i tu ostanu makar do sledećeg leta kao svojevrsni ožiljci. Mnogo duže, mislim čak dok sam živ, u meni će trajati ožiljak dobijen posle čitanja knjige američke književnice ruskog porekla Eni Rend pod nazivom „Veličanstveni izvor“. Tema knjige je svetska ekonomska kriza iz tridesetih godina prošlog veka i spada među tri najčitanije knjige svih vremena svuda u svetu, osim naravno kod nas u Srbiji. Ustvari, to nije ožiljak, to je žig koji Eni Rend zauvek utiskuje u vas tvrdnjom da je najveća prevara ikada počinjena nad čovečanstvom stavljanje egoizma u kategoriju negativnih, a altruizma u kategoriju pozitivnih osobina. Jer, kaže Eni Rend, pod egoizmom se podrazumeva žrtvovanje drugih radi sebe, a pod altruizmom sebe radi drugih. To je trik kojim su zavisnost, patnja i žrtvovanje zauvek ustoličeni kao temelji života. Čovek je, dakle, prisiljen da prihvati mazohizam kao ideal pod pretnjom sadizma kao alternative. A, ustvari, izbor bi trebalo da bude zavisnost ili nezavisnost. Kodeks stvoritelja ili kodeks drugorazrednog čoveka? Jer sve što proističe iz čovekovog nezavisnog ega je dobro, a sve što dolazi iz zavisnosti čoveka od drugih je zlo. Egoist, dakle, nije čovek koji žrtvuje druge jer nema potrebu da iskorišćava druge na bilo koji način. Egoist ne postoji zbog drugih i ne traži ni od koga da postoji zbog njega. To je jedini oblik bratstva i uzajamnog poštovanja moguć među ljudima. Jedino dobro koje čovek može napraviti za druge i jedini pravi odnos među ljudima je – ruke k sebi. S druge strane, ALTRUIZAM je doktrina koja zahteva življenje za druge i stavljanje drugih ispred sebe. Ni jedan čovek ne može živeti za druge. Čovek ne može podeliti svoj duh kao što ne može podeliti svoje telo. Polovičan čovek, međutim, koristi altruizam kao alat za iskorišćavanje drugih, izokrećući osnovna načela morala, učeći ljude kako da na sve načine unište stvoritelja, kako su zavisnost i žrtvovanje vrline. Čovek, međutim, ima pravo da traži sreću. Ne tuđu, nego svoju vlastitu, sebičnu i ličnu. Civilizacija je progres prema društvu ličnosti, a kolektivizam je vladavina drugorazrednih. Ukupna egzistencija divljaka bila je javna, određena zakonima plemena. Proces kojim se čovek oslobađao od drugih, postajući individua, zove se CIVILIZACIJA.

Neka mi se javi čitalac koji neće razmišljati o ovoj životnoj filozofiji napisanoj sredinom prošlog veka i koji će negirati da tako postavljena životna načela nisu dovela do ovoga što danas živimo. Posledice te kako kaže Eni Rend „najveće prevare u istoriji čovečanstva“ – vidljive su danas na celoj planeti. Život je, naročito kod nas, pretvoren u jednu sivu kolotečinu gde caruje tupa rezignacija. Kao da čitavo čovečanstvo čeka neki čarobni obrt koji će rešiti sve probleme. I niko ne postavlja pitanje odgovornosti za takvo stanje. Ko danas preuzima odgovornost za bilo šta? A cena za neodgovornost uvek dolazi na naplatu.

Uzmimo, na primer, letošnja događanja u našem fudbalu. Vojvodina je ispala od „baštovana“ iz Lihtenštajna, Partizan od konobara iz Irske, Zvezdin pad i jad da i ne spominjemo. U Evropi više nisu na dnu klubovi iz Luksemburga i Lihtenštajna. Tamo su sada srpski klubovi, San Marino i Andora. Da li je bilo ko preuzeo odgovornost za tu bruku i sramotu? Ne, ta nepismena grupa ljudi, u svim strukturama i na svim nivoima fudbalske organizacije, vredna čak i medicinskog prezira, nastavlja da krčmi i ostatke minulog rada nekadašnjeg uspešnog sporta koji se zvao fudbal. A, ljudi moji, u Evropi je i slovenački Maribor dok za Zvezdu i Partizan ta ista Evropa postaje i mislena imenica. Javno postavljam pitanje rukovodiocima naših rukovodećih klubova: Vaše neznanje se toliko zapatilo da je poput korova prekrilo sve u nekadašnjim fudbalskim institucijama – kako vas zbog toga nije sramota?

Kažu da su reči uvek površne kad treba izraziti suštinski neizreciv fenomen lepote. Pored pomenute knjige koja je kao lepota misli urezana za svagda u moju svest, u ožiljke leta spada i prisustvo događaju koji se može nazvati vizuelnom lepotom govorene reči. Neopisivo zadovoljstvo priredili su mi moji fudbalski prijatelji, nekadašnji veliki igrači Miloš Drizić i Ivica Šurjak, kao i Sergej Trifunović, najveći Partizanovac među glumcima i jedan od najvećih glumaca među partizanovcima. Reč je o Splitskom kulturnom letu i Euripidovoj tragediji „Hekuba“ u kojoj je kao gost igrao i Sergej. Na njegov poziv, Driza i ja smo iz Crne Gore došli u Split na premijeru. Posle predstave u veličanstvenom ambijentu Salone u Solinu, Ivica Šurjak je čitav ansambl pozvao na piće u svom kafiću Vidilica na Marjanu.

– Znate li za onu Danteovu misao: „Nema većeg jada od onoga kada se čovek u nevolji priseća srećnih dana“ – pita me velika splitska glumica Zoja Odak, inače Hekuba u predstavi. I tako poče priča o drugorazrednim političarima koji nisu znali drugačije da unište bivšu veliku državu nego ratom. Na kraju čitave priče podsećam svoje prijatelje na futurizam Miroslava Krleže koji je pre više od 80 godina napisao pesmu Pieta:

O, mati, jutros je strašno lažan Uskrs svanuo.

Mi smo se klali, mati moja draga,

I tvoje srce sedam puta zaklano krvari.

Mi smo se klali kao pijani barbari,

Za stvarnost crne tvrdoglave stvari.

A sve je laž, laž grozna, ni crna ni bijela.

Laž barikada, knjiga, reči, opela.

I ničeg nema ni Boga ni vraga.

O zašto smo se klali, mati moja draga.