Evropska reputacija Hrvatske predstavlja putokaz za Srbiju

Za razliku od predsednika, Hrvatsku više posmatram kao uzor Srbiji, naročito kad je u pitanju njen odnos prema Evropskoj uniji.

Ima se od Hrvatske puno naučiti, naročito oko prednosti koje se dobijaju integracijom u Evropsku uniju. Uniju za koju se predsednik Srbije, posle kraćeg zimovanja u Davosu, sad odjednom naprasno meko zalaže, tvrdeći kako „Evropa nema alternativu“. Naravno da ne mislim da je Hrvatska neprijatelj Srbije. (Kao što verujem da je Srbija poslednja rupa na svirali za Hrvatsku.)

Hrvatska je Srbiji upotrebljivija kao dobar primer, putokaz i motiv. Verujem da bi za Srbiju bilo mnogo bolje da se s njom takmiči u zastupanju evropskih vrednosti. I da srpski predsednik bude opsednut pozitivnim efektima evropskih integracija Hrvatske koji bi mogli da posluže Srbiji kao argument za nedvosmislenu i ubrzanu evropsku integraciju.

Evo najsvežijih dokaza.

Može li se zamisliti sledeća vest: Jorgovanka Tabaković izabrana za potpredsednicu Evropske centralne banke (ECB), a Siniša Mali za potpredsednika Evropske investicione banke (EIB). Posao im je „sredio“ premijer Đura Macut, koji je diskretno lobirao u najuticajnijim evropskim varošima. „Šokantna pobeda Srbije“, pišu ugledni evropski mediji.

Naravno da je tako nešto nemoguće zamisliti.

Ali, u Hrvatskoj to nije fake news.

Pre neki dan ministri finansija evrozone izabrali su guvernera Hrvatske centralne banke Borisa Vujčića za novog potpredsednika ECB, mimo svih očekivanja i poziva Evropskog parlamenta da se glasa za drugog kandidata.

Ministri su izabrali Vujčića u trećem (poslednjem) krugu glasanja. Vujčić je pobedio favorite – Olija Rena iz Finske, Marija Centena iz Portugalije i Martinša Kazaksa iz Letonije. Izbor Vujčića smatra se šokantnom pobedom Hrvatske jer je tek pre dve godine postala članica evrozone.

U razmatranju ovakvog uspeha spominje se velika uloga premijera Andreja Plenkovića koji se snažno zauzeo za Vujčića kod kolega najuticajnijih država članica evrozone (Nemačka, Francuska, Italija) i koji je pismeno svim čelnicima država članica evrozone skrenuo pažnju na Vujčićev doprinos pripremama za uvođenje evra i ulasku Hrvatske u evrozonu i zatražio podršku za njegov izbor.

Nedelju dana kasnije još jedna slična vest pokazala je visinu rejtinga Hrvatske unutar Evropske unije – potpredsednik Vlade i ministar finansija Marko Primorac izabran je za potpredsednika Evropske investicione banke.

EIB je, u suštini, razvojna banka Evropske unije i najveći multilateralni zajmodavac na svetu. Primorac je, za razliku od Vujčića (koji se prijavio na konkurs), izabran „po kvoti“, odnosno po dogovoru tri članice (Mađarske, Poljske i Hrvatske) koje čine „klaster“ zemalja srednje Evrope u EIB-u. Ali, ni takav model ne umanjuje značaj izbora.

Ima onih koji će s visokom dozom nipodaštavanja tumačiti ova dva kadrovska rešenja, pokušavajući da minimizuju njihov značaj.

Na njihovu žalost, „Politiko“ je u pravu – izbor hrvatskih kadrova jeste šokantna pobeda Hrvatske i strateški kompliment Evropske unije. ECB i EIB su dve izuzetno važne institucije koje kreiraju monetarnu i razvojnu (kreditnu) politiku Evropske unije i time podstiču evropske integracije i podržavaju politike EU.

Ulazak dvojice do sada visokopozicioniranih hrvatskih finansijaša u evropske institucije nesumnjivo doprinosi dubljoj integracije Hrvatske u evrozonu i šengenski prostor, predstavlja istorijski pomak Hrvatske na lestvici uticaja u Evropi, dajući joj ozbiljnu reputaciju i ulogu koju do sada nije imala.

Sve te performanse Hrvatska može pojačati ako EU odluči da prihvati njenu kandidaturu i u Zagreb smesti buduću Agenciju za carine Evropske unije (EUCA). Pre neki dan hrvatska delegacija argumentovala je u Evropskom parlamentu zašto Zagreb zaslužuje da bude sedište te Agencije a protivkandidati su Varšava, Malaga, Lil, Hag, Bukurešt, Rim, Liež i Porto.

EU bi do proleća trebala da odluči o pobedniku, šanse Hrvatske nisu beznačajne a presudna će biti podrška država članica EU.

Pre nekoliko godina jedan od najuticajnijih hrvatskih novinara (Miša Šajatović, osnivač i glavni urednik ekonomskog nedeljnika Lider) napisao je da Hrvatsku i njenu ekonomiju ne treba više da interesuje istočno susedsko tržište nego tržište Evropske unije na kome se izoštravaju poslovni refleksi, sposobnost i konkurentnost hrvatskih kompanija.

Bio je to poziv i na ekonomski (uz već jako izražen politički) otklon od petparačke nostalgije i toksične prošlosti. Predanost Hrvatske dubljim evropskim integracijama sada se isplaćuje i na način da dokazani hrvatski stručnjaci iz državne administracije zauzimaju značajne funkcije u evropskim institucijama.

Samo još srpski predsednik veruje da je ikome u Hrvatskoj stalo do Srbije i toga šta on misli, govori i radi. Hrvatska politika, ekonomija, kultura gledaju svoja evropska posla i nastoje da se država unutar Unije u novom geopolitičkom okruženju strateški pozicionira kao „mighty mouse“ članica EU.

U tom kontekstu informerski otrcano zvučala je opsesija predsednika Srbije iz Trebinja kad se pre neki dan dičio kako će „aktuelna vlast početi da vraća prehrambene kompanije u domaće vlasništvo, počevši od jedne uljare“.

Ubrzo se saznalo da je reč o „hrvatskoj“ uljari „Dijamant“ iz Zrenjanina koju je kompanija MK Grupa kupila od Fortenove. Za srpskog predsednika bila je to još jedna njegova mitska pobeda nad Hrvatima. A suština je mnogo jednostavnija.

MK Grupa kupila je“Dijamant“ vlastitim (ili pozajmljenim) a ne nekakvim „srpskim parama“. A srpska aktuelna vlast u toj transakciji nije učestvovala nikakvim svojim parama koje bi se tumačile kao „vraćanje u domaće vlasništvo“.

Pri tom je nebitno što je „Dijamant“ bio u vlasništvu kompanije iz Hrvatske (da bi se to smatralo velikom pobedom srpske aktuelne vlasti), kao što je nebitno što su nešto ranije dvojica srpskih poslovnih ljudi kupila mlekaru „Imlek“ koji je bio u vlasništvu kompanije čije je sedište u Češkoj.

Provincijalno likovanje srpskog predsednika jedino se može tumačiti kao njegovo uverenje da kapitalom koji je u srpskim rukama (porodice Kostić), on (predsednik Srbije) može slobodno i neometano da upravlja po svom nahođenju kao da je u pitanju državno preduzeće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.