Kad predsednik prizna krah

Ma jok, nije Srbija.

Ovako je impresivni put izlaska iz ekstremne nerazvijenosti i siromaštva pre tri decenije započela – Irska. Protržišne reforme omogućile su toj državi da u prvom petogodišnjem periodu (1995-2000.) sprovođenja reformi ima prosečan ekonomski rast od 10 odsto i da danas postane šesta najslobodnija ekonomija na svetu (prema rang listi instituta Frejzer i Kejto za 2023. godinu. A 2015. bila je na devetom mestu).

Sinonim za ekonomski preobražaj Irske su najveće farmaceutske i kompanije iz hemijske industrije, medicinske opreme, tehnološki džinovi, avio kompanije… koje su sedišta ili proizvodne pogone preselili u tu zemlju.

Impresivni ekonomski rast i skok standarda postignuti su bez ikakvih državnih subvencije, bez preznojavanja premijera ili predsednika države, bez pogodbe u četiri oka, bez državnih tajnih ugovora sa stranim investitorima, bez komparativnih prednosti države kao što su jeftina radna snaga ili besplatna energije.

„Srbija više nije atraktivno mesto za strane investicije jer više nema jeftinu radnu snagu i zato što je neko namerno uništio univerzitet i dualno obrazovanje“, izjavio je predsednik Srbije u četvrtak 9. oktobra.

Bilo je to nezabeleženo istorijsko priznanje kraha ekonomske politike koji je u prethodnih 13 godina kreirao i sprovodio (prvo potpredsednik vlade, pa premijer) predsednik države. Niko nikad do sad nije tako jasno osporio rezultate njegove ekonomske politike nego on sam.

Njegov koncept ekonomskog rasta zasnovan na stranim direktnim investicijama podržanim državnim subvencijama, dogovorima u četiri oka, niskim zaradama i jeftinim energentima (često besplatnim) ruši se kao kula od karata. Protežirani strani investitori, pritisnuti krizom ali i sve nestabilnijim i nezdravijim poslovnim ambijentom u Srbiji gase proizvodnju i zatvaraju fabrike.

Pad direktnih stranih investicija od sredine prošle godine bio je nezaustavljiv da bi kulminirao predsednikovim priznanjem da Srbija nije više privlačna investiciona destinacija.

Sklon negativnim transferima predsednik države okrivio je rast zarada, blokade fakulteta prethodne akademske godine i ulične proteste da su doprineli da Srbija postane manje interesantna stranim ulagačima.

Njegov odbranaški gard u oštroj je suprotnosti s percepcijom međunarodnih partnera, poslovnih krugova i stranih investitora.

Primera radi, Stejt department je, koristeći se ocenama američkih kompanija koje posluju u Srbiji, objavio da investicionu klimu u našoj zemlji zagađuju birokratija, korupcija, neefikasna državna preduzeća, veliki neformalni sektor i neefikasno pravosuđe. A prema ovogodišnjem istraživanju Nemačko-srpske privredne komore svako drugo nemačko preduzeće koje radi u Srbiji ističe da mu u poslovanju veliku prepreku i visok rizik predstavlja institucionalni ambijent.

Brojni su primeri da pojedinačne kompanije ali i njihova udruženja upozoravaju da je vlast u Srbiji stvorila institucionalni ambijent koji stimuliše privilegovane igrače (političke biznis ljubimce) i da je nedopustivo da Vlada proglašava pobednike i gubitnike na tržištu.

Egzodus stranih kompanija iz Srbije mogla bi dodatno da podstakne sad već ozbiljna energetska kriza prouzrokovana američkim sankcijama Naftnoj industriji Srbije i posledično neizbežnom rastu proizvodnih troškova koji će mnoge robe proizvedene u Srbiji učiniti skupljim (pa dakle i manje konkuretnim) inostranim kupcima i partnerima. Vreme jeftinih nafte i gasa (kao i niskih nadnica, čiji je rast posledica državnim intervencionizmom podstaknute inflacije) i besplatne električne energije (za povlašćene strane investitore) u Srbiji je bespovratno prošlo i kreatori ekonomske politike morali su već odavno da reaguju menjajući institucionalni okvir.

Boje reći, reformišući propise i prakse. Predugo su spavali na lovorikama verujući da će njihova dobitna kombinacija ekonomskog rasta večno trajati. A još 2104. godine ruskom agresijom na Ukrajinu nagovešteno je ovo što se danas događa Srbiji.

Ozbiljno urušen poslovni ambijent, korupcija, energetska i politička nestabilnost eksplozivna su mešavina koja preti ekonomskom rastu Srbije. Nervoza i strah režima zbog gubljenja podrške građana Srbije pojačavaju anksioznost stranih (i domaćih) vlasnika i menadžera kompanija.

Zabrinjavaju učestale političko-medijske hajke i neprimeren vokabular kojim se vlast obračunava s političkim i ekonomskim neistomišljenicima. Nedavno smo svedočili režimskom obračunu preko medija s jednom od najvećih domaćih kompanija a na meti režima ponovo je jedna od najvećih inostranih kompanija koja posluje u Srbiji.

Svi provladini mediji simultano su, na mig iz jednog partijskog centra, objavili da je policija upala u prostorije srpske fiijale Junajted grupe i da „prikuplja dokumentaciju radi provere poslovanja“.

Nije prvi put da naprednjačka vlast uzima na nišan manjinskog vlasnika te kompanije koga režim uporno maltretira zbog posla kojim se regularno bavi, poštujući sve zakone države Srbije. Sada se fabrikuje narativ da je on navodno oštetio sopstvenu firmu, a da bi se neukom narodu predstavile razmere „pljačke“ suvlasniku se stavlja na teret priznanje da je ostvario tri milijarde evra godišnjeg prihoda i oko milijardu evra dobiti pre oporezivanja. I da se obogatio, zamislite, prodajući delove vlastite kompanije.

Prvo, to nije nikakvo priznanje, to su javno dostupni podaci. Drugo, zar biznismen koji ostvari tako impresivne poslovne rezultate nije dobrodošao u svakoj zemlji i zar ne može slobodno da raspolaže svojom imovinom pa i da je prodaje? Treće, zašto bi to bilo „direktno priznanje razmera poslovanja koje su predmet istrage“.

I na kraju, ko uopšte može pre nego što je završena istraga da tumači insinuaciju „gde su nestale stotine miliona evra i ko je zaista upravljao novcem“. Sve to ukazuje da je kampanja režimski simulakrum i da pokazuje koliko po poslovanje može biti toksičan ambijent kreiran u partijskim lagumima Srpske napredne stranke.

Nesigurnost u zaštiti imovine, neizvesnost poslovanja, politički motivisani napadi, policijsko maltretiranje, spinovanje i „pakovanje“ navodnih nezakonitosti za kompanije čiji vlasnici nisu po volji vlasti – sve to podseća na najbolja vremena Staljina i Mao Cedunga i pokazuje kakve su to kurseve Komunističke partije Kine pohađali kadrovi Srpske napredne stranke.

I onda se predsednik države čudi što Srbija nije više pogodno mesto za investiranje i neuspešnim pokušajem zamene teza krivce za to pronalazi u platama, studentima, rektorima, dekanima, profesorima, građanima, opoziciji, spoljnim neprijateljima, marsovcima…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.