Naftna mrlja isprljala Srbiju

Svedoci smo kako se ta mrlja mesecima neometano razliva i zavija u crno sve oko sebe. Očekivalo se da će je neko drugi očistiti i nas rešiti problema ali, avaj, ta gusta, lepljiva, crna tečnost nije nam samo isprljala ruke nego i zagadila um.

Teško i naopako razmišljamo i tražimo rešenje za dekontaminaciju u prošlosti.

Stigle su sankcije, vlast će reći „ničim izazvane“. Malo morgen. I te kako su zaslužene.

A sa sankcijama stigle su razne fantasmagorije kako ih se rešiti. Upregla se sva pamet Srbije da reši problem pomoću opsena. I ujedinila oko rešenja – nacionalizovati, odnosno podržaviti rusko vlasništvo u kompaniji Naftna industrija Srbije (NIS).

Direktor nacionalne gasne kompanije podsetio je pre neki dan u jednom od svojih lucidnih nastupa da je u staroj (Titovoj) Jugoslaviji „svaka republika, čini mi se, osim Crne Gore, imala svoju rafineriju. Znači, to je deo suvereniteta jedne države“. Dakle, Srbija bi, kad je ovako „gusto“ i kad naftna mrlja ugrožava mentalno zdravlje nacije trebalo da bude stoprocentni vlasnik Rafinerije (naravno, i celog NIS-a) i preuzme suverenitet nad njima.

S mišljenjem ovog starog komunističkog lisca saglasni su mnogi profesori (naročito) Ekonomskog fakulteta, analitičari raznih fela, političari iz vlasti i opozicije, novinari. Ujedinjeni suverenisti svih političkih boja koji nemaju odgovor na pitanje kako, na primer, funkcioniše Finska koja nema rafineriju ili Hrvatska koja je ima, ali ona više ne radi nego što radi. I zašto rafinerija (naftna kompanija) mora da bude državna, može li privatna rafinerija (naftna kompanija) da snabdeva tržište i obezbedi nacionalni interes?

Da li tako rade rafinerije (naftne kompanije) u Velikoj Britaniji, SAD, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Danskoj… Usput, hrvatsko tržište je primer kako benzin i dizel nisu ništa skuplji nego u Srbiji iako Hrvatska uvozi naftne derivate. Tako otpada argument da bi uvoz benzina i dizela skupo koštao potrošače u Srbiji.

Nije bilo tako davno kad je aktuelni predsednik države, braneći se od kritika, isticao da je „država suverena samo kad ima svoju aviokompaniju“. Svi smo svedoci kako je, pogonjena političkim umom, nastala današnja srpska aviokompanija i koliko nas je koštao taj udeo u suverenitetu.

I nekadašnja Jugoslavija imala je nacionalnu aviokompaniju kao „deo suvereniteta države“. Ali, tada je postojalo još „suverenističkih“ obeležja države. Na primer, čeličane. Ondašnji predsednik se, nažalost, preigrao pa je svakoj republici dodelio po jednu čeličanu (kao i rafineriju, osim Crne Gore) što je bio uvod u raspad suverene države SFRJ. Ne plačem, samo konstatujem.

Eto, čeličana danas i dalje postoji u Smederevu ali nije u vlasništvu države Srbije, koja je (usput) pokazala da je bila apsolutno nesposobna da njome upravlja. To što je smederevska čeličana (strateški resurs, što bi rekle pristalice industrijske politike) u vlasništvu Kineza znači li da je Srbija manje suverena država? Šta o tome misle profesori Ekonomskog fakulteta? Ili, na primer, EPS. Zašto bi poreski obveznici bili spremni da finansiraju ikonu nacionalnog suvreniteta koja ima kumulirani gubitak od 2,4 milijarde evra? Je li to jedna od (manjih) cena suvereniteta?

Ima još halucinacija koje bi po mišljenju suverenista mogle da dovedu u sumnju tezu o ekonomskom suverenitetu. Na primer, da li je evroizacija srpske ekonomije i marginalizacija nacionalne valute dinara dokaz izgubljenog suvereniteta. Ili, da li je uništena Beogradska berza razlog da se zabrinemo za stanje zdravlja ekonomskog suvereniteta. Ili, zašto suverenisti nisu do sada osnovali nacionalnu Razvojnu banku. Ili, kako suverenisti gledaju na upliv Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke u kreiranje mera ekonomske politike suverene Srbije. Ili, da li srpski suverenitet ugrožavaju strani investitori, koje inače plaćamo da dolaze i suštinski ga potkopavaju. Isto važi i za strane banke, koje po mišljenju suverenista, ugrožavaju suverenitet Srbije iznoseći kapital u inostranstvo.

Suverenisti vode računa samo o nacionalnom interesu i retko, gotovo nikad, nemaju odgovor na pitanje kako odbraniti ekonomski suverenitet građanina koji, je l’ te, ne mora da se poklapa s državnim. A vrlo često se u srpskim prilikama događa da se državni i individalni suverenitet ne podudaraju, naravno, na štetu građanina.

Suverenisti svih boja veruju da se problem s naftnom mrljom može rešiti na stari način (čuvanjem državnog suvereniteta). Niko od njih ne želi da vidi da je došlo vreme za javnu politiku kojom će se definisati nova energetska bezbednost zemlje. Svi govore „pa sad nije vreme“.

Naravno, da sad nije najpovoljniji trenutak jer potezi moraju da se vuku pod prisilom i iz velike nužde. Ali, ko nam je kriv, šta smo do sad čekali. Svi koji sada nude spasonosno rešenje gledaju na problem statično i nisu pristalice hrabrih poteza za koji niko u Srbiji nije spreman – ni vlast ni opozicija ni najveći deo analitičara. Svi se vrte kao mačka oko vruće kaše, niko nije spreman da zagrize.

Primera radi, energetska tranzicija posle agresije Rusije na Ukrajinu koštala je mnogo celu Evropu kad je rešila da se oslobodi ruskog energetskog zagrljaja. Ali je Evropa bila spremna da plati tu cenu zarad energetskog i svakog drugog suvereniteta. I Evropa je imala značajan pad privredne aktivnosti kad je počela da traži alternativu za rusku naftu a mi smo joj se podsmevali. U međuvremenu, Evropa se izvukla iz krize, a sad je mečka zaigrala pred našim vratima.

Predsednik Srbije koristi lažni principijelni stav prema „ruskoj braći“ koji je samo pokriće za odsustvo hrabrosti i sposobnosti da se osmisli novi pristup energetskoj suverenosti Srbije. Umesto toga predsednik se poigrava ulogom novog grobara države i privrede, praveći sprdnju s američkim sekundarnim sankcijama finansijskom sektoru Srbije.

On veruje da Amerikanci ne vide da se operativne aktivnosti NIS-a, uključujući vođenje računa i obezbeđivanje kontinuiteta poslovanja, sprovode uz punu i sveobuhvatnu podršku Vlade Srbije (po priznanju samog menadžmenta NIS-a).

Pokušaj predsednika države da naftnom sapunicom sanira naftnu mrlju može imati nesagledive posledice po zemlju.

Nisam jedini među kolegama koji se suzdržavao, iako zanat traži od novinara da nepristrasno izveštavaju o stvarnosti, da ne pravim paniku u javnosti. Bezbroj poznanika tražilo je savet šta da rade s ušteđevinom i kako da se ponašaju u menjačnicama, svima sam poručivao da ne paničare. A onda se javio jedan stari i dragi prijatelj, trčao je u banku da podigne 60.000 dinara i kupi 500 evra koje menjač čuva baš za njega.

„Počelo je“, vikao je u telefon sav zajapuren. Proverio sam u menjačnicama oko Kalenića gumna – nijedna nema evre i dolare. Menjači samo otkupljuju a ne prodaju devize. Blagajnica u jednoj menjačnici kaže: „Komšija da znate, evro je poskupeo“.

Panika se nezaustavljivo širi. Ljudi strahuju da se ne ponove devedesete godine prošlog veka i da se vlast ne ostrvi na slamarice. Umesto da kad je gusto, predsednik sugeriše guvernerki da napuni menjačnice devizama, on pobegne u EXPO ili Beograd na vodi da širi pozitivne vibracije.

Kuća gori a strina se češlja. I da hoće sad više ne može da zaustavi paniku. Trud guvernerke je uzaludan jer ona ni sama ne veruje u ono što priča jer više ne zna kad je govorila istinu a kad je spinovala. Panika i stampedo na menjačnice odgovor su građana na predsednikovu naftnu sapunicu.

Naftna mrlja zaprljala je i novac, koji je u suštini, bio glavni razlog zašto su birači oterali Miloševića s vlasti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.