Novo šibicarenje EPS-om je dalja degradacija Elektroprivrede Srbije

Verujem da ne bi.

Ubeđen sam da bi zahtevali da EPS kao najveća srpska kompanija posluje isključivo sa prvoklasnim bankama. Prema svecu i tropar, što bi rekla narodna izreka. U Srbiji ima bar pet banaka koje su „egal“ s EPS-om i mogle bi da ga opslužuju na zadovoljavajućem nivou.

To što je EPS otvorio takav račun u takvoj banci moguće je samo u slučaju kad je EPS u vlasništvu države. Elektroprivreda Srbije baš nema mnogo sreće sa naprednjačkom vlašću (i ne samo s njom, ali s njom izrazito). Kompanija tako velikih razmera i takvog značaja godinama služi kao zamorče političkim delijama da se igraju ekonomskim resursima države.

I najnoviji potez jeste jedna vrsta skandala iako se naizgled čini kao sasvim obična poslovna transakcija. Možda bi nekome čeprkanje oko poslovne odluke menadžmenta EPS-a da novi račun za naplatu struje otvori kod Alta banke moglo da liči na cepidlačenje, ali ipak nije, jer EPS upravlja važnim resursom države pa otuda povišena osetljivost za to preduzeće i stavljanje pod lupu svakog poslovnog poteza menadžmenta ali i njegovog političkog tutora.

Nije u pitanju samo sitno zakeranje oko prvoklasne banke s kojom EPS treba da posluje. Nije nevažno ni poređenje (finansijskih) veličina. EPS je, ne primer, u 2024. godini imao prihod 3,8 milijardi evra a Alta banka 42,8 miliona evra. Kapital EPS-a bio je „težak“ u toj godini 5,5 milijardi evra, a kapital Alta grupe (u čijem sastavu posluje i Alta banka) 109,6 miliona evra.

U konkretnom slučaju – otvaranju računa EPS-a za uplatu potrošene struje – radi se o velikom broju transakcija i velikom poslu koji će Alta banci svakog meseca donositi milionski prihod u evrima. Ali, nisu važne samo brojke.

Intrigantno je pitanje čime je to zaslužila Alta banka i zašto je vlast dodatno častila vlasnika, kome je pre nekoliko meseci već dodelila posao procesora plaćanja u okviru aplikacije i portala „EPS uvid u račun“ (ko li još veruje u objašnjenje da je Alta banka dobila taj posao jer je dala najnižu cenu provizije i najpovoljnije uslove).

Dilema se može i drugačije postaviti – zašto je državnom vrhu Srbije trebalo novo šibicarenje s EPS-om, jer je opštepoznato da najniža cena ne znači i najbolji kvalitet usluge. Saopštenje Elektroprivrede Srbije o legitimnosti dodele posla Alta banci samo je neuspeo pokušaj da se minimalizuje i kontroliše šteta nastala političkim mešetarenjem.

Nije suština da građani nemaju štetu, kako tvrdi EPS. Mnogo je značajnije šta se krije iza odluke o novoj poslovnoj saradnji EPS-a i Alta banke, kakve ima posledice i kakve poruke šalje.

Po svojoj suštini, dodela naplata računa za struju Alta banci ima efekat postavljanja Milorada Grčića za generalnog direktora EPS-a pre devet godina. „Mnogo mačku teleća glava“, slikovito su opisivali Obrenovčani postavljanje vlasnika pečenjare na mesto vodećeg menadžera koji je doveo do neviđenog posrnuća najveću srpsku kompaniju.

Sličan opis mogao bi danas da se iskoristi za odluku EPS-a da dodeli posao Alta banci. (Da se razumemo, nije u pitanju pokušaj omalovažavanja Banke). Ne radi se o predviđanju da će poslovanje s Alta bankom upropastiti EPS (kao spomenuti Grčić) nego je reč o načinu kako vlast tretira EPS. U bankarskim krugovima ima neskrivenog iznenađenja, ali samo „na prvu loptu“ jer je svim igračima poznato kakav (afirmativan) status ta banka uživa u državno-političkom vrhu Srbije i među njemu bliskim biznismenima.

Bankari smatraju da je to preveliki zalogaj za tu banku, ako se mere njene poslovne sposobnosti i kapitalski portfolio. Ali, svima je jasno da postoje ozbiljne političke ambicije da ta banka, iako privatna, stekne status „državne“, kao na primer Poštanska štedionica koja po vlasničkoj strukturi jeste prava državna banka i u kojoj EPS ima sijaset otvorenih računa.

Vlasnik Alta banke (i Alta grupe) ima pravo da veruje kako je ostvario američki san i da je sa svoje „dve ruke“ od menjačnice u Zemunu napravio poslovnu imperiju. Nije ni prvi ni poslednji srpski biznismen koji se zavarava iluzijom. „Projekat Alta“ podseća na „projekat Dafina“, naravno, ne po načinu izvlačenja deviza iz slamarica (što je Slobodanu Miloševiću bilo neophodno za finansiranje režima i rata), već po angažmanu države u njenom nastanku, kontroli kretanja i distribucije kapitala.

Alta banka i Alta grupa teško da bi ovoliko narasle u vreme naprednjačke vlasti bez državnog „vetra u jedra“, odnosno zahvaljujući ideji vlasti da strateški usmerava kapital prema njoj i tako suštinski (ali iz senke) upravlja Bankom. Vlasnik Alta banke ima pravo da sebe smatra biznis genijem.

Mnogo je, međutim, detalja koji ukazuju da je vrtoglavi rast njegovog poslovnog sistema moguć samo uz sofisticirani ali često i otvoreni upliv vlasti. Primera radi, kupovina JUBMES banke nije bila fer tržišna utakmica u kojoj je pobedio najbolji ponuđač nego unapred smišljen plan protežiranja i žmurenja, kao što je verovatno to bio slučaj i sa prodajom placa IMT-a. Kreditiranje Biocell Hospital računa se kao unapred uračunat gubitak na kreditiranju prijatelja.

Greše oni koji vlasnika Alta poslovnog sistema vide kao ljubimca vlasti, pre će biti da je, kao nekolicina njegovih kolega, gurnut u veliki biznis kao „naš“ igrač. Da se u loše društvo uhvatio saznaće, verovatno, kad bude kasno.

Ni  novi posao za Alta banku „dobijen“ od EPS-a nije mogao da prođu ispod radara vrha vlasti ove države. Ona ga je odobrila kao privatnu transakciju na slobodnom tržištu, uvijenu u državnu foliju.

To se može smatrati još jednim udarcem ispod pojasa ekonomskom sistemu Srbije kojim se potvrđuje da vladajućoj ekipi ne trebaju prave, poslovne banke jer one nisu spremne da finansiraju njene razvojne fantazije. Zato je pala odluka da vlast ima svoju privatnu a državnu banku. Ako je ta teza tačna, onda se ne piše dobro bankarskom (i finansijskom) sistemu Srbije.

Zanimljiv je još jedan detalj vezan za aranžman EPS-a i Alta banke – one koji su ga osmislili kao da je bilo baš briga što je banka pod prismotrom Evropske centralne banke jer je nespretno pokušala da kupi austrijsku Adiko banku i zbog sumnje u potencijalno pranje novca i povezanost s pojedincima iz srpske vlasti.

Nekima je nebitno (ili se samo prave) to što je državna vrhuška odlučila da novac građana kojim su platili potrošenu struju preusmeri s računa državnog Trezora na račun Alta banke. Čini se, ipak, da je jako bitno. Koliko god državne institucije posluju netransparentno, Trezor je bio i ostao u obavezi da javno prikazuje svoje transakcije.

A kad je sve javno, teško je preusmeravati državni novac (to više nije novac građana, plaćena struja koju proizvodi državna kompanija jeste državni novac) po nečijem ličnom nahođenju. A sad, kad te uplate legnu na račun u privatnoj banci, čiji je vlasnik kooperativan partner vlasti, onda taj nemali kapital postaje sakriven od očiju javnosti kao deo novčanog toka državnog preduzeća EPS i stavljen pod ličnu kontrolu pojedinaca iz vlasti. O kolikoj se sumi radi teško je izračunati (verovatno se radi o desetinama miliona evra), ali je sigurno da su Beograđani među najvećim platišama EPS-a u Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.