Od države „s ljubavlju“

On državu doživljava kao silu a ne kao alat dobrog vladanja i služenja svim građanima. U to se uveravamo iz dana u dan. Na ulicama gradova uživo pratimo povampirene užase latinoameričkih falangi iz 70-tih i 80-tih godina prošlog veka.

Gledamo kako država i paradržava postrojavaju uhapšene devojke i mladiće u improvizovanim zatvorima, kako im nabacuje džakove na glave, kako ih tera da kleče okrenuti licem prema zidu, kako ih muči, zlostavlja, ponižava, prebija, psihološki teroriše, seksualno uznemirava, degradira ljudsko dostojanstvo.

Nad tim slikama zgraža se demokratski svet.

Da li su, međutim, te slike i iskustvo dovoljni da mladi ljudi ali i građani koji im prave društvo na ulicama najzad prestanu da idealizuju i romantizuju državu. Do sada je bilo teško ubediti ih u to kakvim sve moćima raspolaže država, ali od sad to ne bi trebalo da bude problem jer oni tu moć bukvalno osećaju na svojoj koži.

A bilo ih je lako zavesti. Čak i u njihovim pokličima na protestima i zahtevima u deklaracijama mogla se iščitavati romantičarska zaslepljenost državom koja može i mora da obezbedi dućane s jeftinim prehrambenim proizvodima, besplatan gradski prevoz, minimalnu platu za dostojan život, niske stanarine, prihvatljivu cenu struje, besplatno zdravstvo i školstvo i da ispravi nejednakosti koje je Srbiji doneo zli kapitalizam i tako ponudi uspešne odgovore na „neuspehe“ kapitalizma.

Zar na protestima studenata i građana nije izražavano gađenje prema slobodnom tržištu i pozivana država da interveniše u socijalno važnim oblastima društva kao što su obrazovanje i lečenje i učini ih besplatnim. Na demonstracijama i u studentskim deklaracijama od države se traži da, u ime solidarnosti i saosećanja, kažnjava bogate i poziva se da preraspodeli bogatstvo tajkuna u korist siromašnih.

Možda u knjigama to ne piše, ali u stvarnosti je istina da ništa što vlada nekome nešto „da“ već nije uzela od nekog drugog. Opšte je poznato da vlada ne može da stvori bogatstvo, ona ga samo preraspodeljuje i usput „drpa“ za sebe.

Pozivati državu i davati joj više moći da „pomogne“ je pakt s đavolom. Uz svaki takav poziv raste kontrola države nad svakim delom našeg života. Tim paktom studenti i građani su „preko noći“ izgubili – slobodu. I sad svaku noć na svojim glavama, ramenima, rebrima, bubrezima i bedrima osećaju da se utopija na kraju dana svodi na kontrolu, cenzuru, strah i nasilje. Država – kojoj su pevali ode i recitovali hvalospeve, koju su prizivali da spase Srbiju od „neoliberalnog“ kapitalizma – noću ih kidnapuje i oduzima im slobodu bez razumnih optužbi i u kafkijanskim procesima.

Oni koji se zaklinju u državu i od nje očekuju spas postali su njena meta i sužnji ozloglašene vladine garaže u Nemanjinoj, novoj beogradskoj Glavnjači naprednjačke Srbije, gde su nasumce privedeni građani izloženi torturi nezamislivoj i nedopustivoj u Evropi 21. veka.

Da su bili bar malo oprezniji, iskusniji i da su manje verovali svojim ideolozima mogli su da očekuju takvu reakciju pendrek države. Jer, to što se sada njima događa logična je posledica davanja više moći državi da „pomogne“. Kada joj se poveri da upravlja elektroprivredama, poljoprivredama, građevinskim industrijama, sajmovima, cenama, kontrolom plata, visinom kirija i obećanjem „pristupačnog“ života, to znači da je državi u ruke data kontrola nad svakim delom života svakog građanina. Država nikad ne vraća uzetu moć.

Država od koje građani traže da im da sve i koja je sposobna da im sve to i da – može im sve to i oduzeti. I slobodu i dostojanstvo, pride. Obećanje države da će ispraviti nepravde i učiniti nešto besplatnim uvek se na kraju završava zatvorom (ili ubistvom) ako se neko usudi da izrazi neslaganje s njenim načinom vladanja.

Prizivajući državu da uzme u svoje ruke što više poslova, odluka i vlasništva i sami studenti i građani postaju vlasništvo države. A kad država poseduje sve, građani nemaju ništa. Ni svoj glas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.