Spasiti novac od političara

U populistički intoniranom prednovogodišnjem igrokazu iz džaka s darovima vadio je i neštedimice rasipao novac na sve strane. Istorijske penzije, rast plata, veći minimalac, državne investicije… Poruka je nedvosmislena: narode moj, biće love ko šaše i sve ”franko dlan”. Pogotovo ako ovo bude predizborna godina, kako je najavio predsednik.

Namirivanje klijentelističkih grupa stara je populistička dobitna kombinacija naprednjačkog režima. Pitanje je, kako s njom u novoj godini napraviti novo lice Srbije, o kome govori predsednik države. Je li moguće novo lice za staru Srbiju? (ne misli se na ”staru Srbiju” u geografskom smislu).

Režim veruje da je moguće, pa je u tu svrhu doveo (i verovatno ”debelo” nagradio) bedno izdanje nekadašnjeg nobelovca Džefrija Saksa, poznatog specijalistu za lifting i hijaluronski tretman problematičnih država i njihovih vođa.

Bude li predsednik široke ruke kako je najavio, onda ne treba sumnjati da će povećana kupovna moć bez pokrića (u produktivnosti i proizvedenim robama) podstaći inflaciju. A inflacija je, kao što je poznato, porez na lakovernost i naivnost.

Živi bili pa videli, efekat povećanja plata i penzija biće, kao i uvek do sada, kratkotrajan. Najdalje u maju-junu ta povišica će se pretvoriti u prah i pepeo u budžetima domaćinstava, obezvrediće je rast cena i usluga. I onda sledi novi krug paklene trke plata i cena i populističkog zamajavanja klijentele.

Neodgovorno igranje novcem suština je naprednjačke vladavine. Šefica Narodne banke Srbije ne skriva ushićenje što monetarnu politiku vodi predsednik države i da centralna monetarna vlast samo služi da ispunjava njegove želje i ambicije da pobedi na izborima i dobije novi upravljački mandat.

Socijalizacija novca suština je svake populističke vlasti. Od nedavno svet svedoči besprizornom ataku američkog predsednika na Federalne rezerve i njegovoj ambiciji da kreira monetarnu politiku (”da budem pitan o visini kamatnih stopa”).

Za sada je guverner FED-a uspeo da odbije arogantne političke nasrtaje iz Bele kuće, ali šanse predsednika SAD da stavi vrhovnu monetarnu vlast pod svoju kontrolu postaju sve veće od maja kad se bira naslednik Džeroma Pauela.

I pandemija Kovid 19 značajno je doprinela reinženjeringu monetarnog sistema tako što su izabrani zvaničnici (političari) uzeli veću diskrecionu moć nad procesom stvaranja novca. Ali, nažalost, i kvarenja novca, fenomena poznatog kao inflacija.

Svet se posle pandemije i podrške merama vlada za suzbijanju epidemije suočio s istorijski visokom inflacijom, izazvanom upravo tim merama kojima se aplaudiralo.

Takav razvoj događaja doveo je u sumnju dosadašnju paradigmu po kojoj centralne banke imaju ulogu držanja inflacije pod kontrolom i logiku da centralne banke mogu efikasno obavljati ovaj zadatak samo ako su institucionalno nezavisne od direktne političke kontrole.

Najveći deo sveta nije izvukao postpandemijsku pouku i nije poslušao poslovicu američkih Indijanaca ”kada vidiš da jašeš mrtvog konja, najbolja strategija je da sjašeš“. Naprotiv, dogodilo se suprotno – učestalo je ”jahanje” političara na kreiranju i kvarenju novca.

Ta poltička ambicija ponovo je otvorila pitanje da li novac treba da bude apolitična institucija odnosno da li je previše opasan instrument da bi se prepustio državi. Da li centralno bankarstvo treba da deluje isključivo pod paradigmom racionalnosti, efikasnosti i neutralnosti ili treba da služi političkim ciljevima kakvi su, na primer, smanjivanju siromaštva i nejednakosti.

Iskustvo s pandemijom osnažilo je ideju da političari treba da imaju uticaja na monetarna pitanja i da uz njihovu pomoć treba artikulisati bolji demokratski jezik novca. Uopšteno posmatrano, pitanje je da li je moguće uskladiti monetarnu neutralnost i distributivne posledice centralnog bankarstva.

Pristalice depolitizacije novca pozivaju se na Adama Smita i njegovo ”Bogatstvo naroda” u kojem se protivio stvaranju centralne banke jer je vlast često podlegala iskušenju da kontroliše i manipulisala novcem (u čemu nikad nije bila uspešna, smatra Smit). Jedan od glavnih ciljeva knjige ”Bogatstvo naroda“ bio je da podrži uverenje da novac ne bi trebalo da bude predmet politike.

S druge strane, rastući diskurs socijalizacije novca tvrdi da je depolitizacija zamaglila društvenu funkciju novca i zalaže se za priznavanje i prepoznavanje centralnih banaka kao društvenih institucija, što onda znači da novac ne može biti izolovan od širih društvenih i političkih ciljeva.

Otuda pozivi na repolitizaciju i preorijentaciju centralnih banaka ka eksplicitnim javnim ciljevima koji su osvojili srca populista i maštu klijentelističkih slojeva društva. Raste uverenje da moć novca postaje značajan faktor osvajanja i očuvanja vlasti političara.

Primer Srbije (ne samo nje) i najava iz Sjedinjenih Američkih Država nedvosmisleno potvrđuju da su političari stalno u iskušenju da zloupotrebe svoju moć u kreiranju i kvarenju novca. A kada to urade, pokreću inflaciju koji će u velikoj meri poremetiti ekonomiju i naškoditi budžetima domaćinstava.

Socijalizacija novca dobro je osmišljen politički alat populista na vlasti da disciplinuju deo građanstva (klijentelu) i od njega naprave lako upravljive političke podanike koje vlast uključuje u društvenu sferu oblikovanu zloupotrebom novca.

Zato je, i pored svih slatkorečivih populističkih nasrtaja i danajskih darova, važno raskrinkati pandemijsku podvalu političara i raditi na uklanjanju monopola države na emisiju novca. Novac treba depolitizovati, državu izbaciti iz igre (ili bar ograničiti) i tako drastično smanjiti inflatorni porez.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.