Treba li Srbiji Peter Lajbinger

Zvona za uzbunu moraju zvoniti jer je ekonomski model napadnut na više frontova. Više nema vremena za postupne reforme. Umesto toga, potrebna je šok terapija kako bi se spasio privredni sistem, ali ta terapija mora ostati unutar demokratskog i proevropskog okvira, isključujući ekstremističke političke krajnosti. Za našu industriju izolacionizam i ksenofobija su otrov.

Ako je neko poverovao da je ovo refren poruke „sa Dedinja vila kliče, dosta je bilo predsedniče“ grdno se prevario. Iako Srbija vapi za ovakvom dijagnozom i terapijom, poruka je pre neki dan upućena nemačkim političarima na vlasti (ali i u opoziciji). A poslao ju je preko Zidočje cajtunga Peter Lajbinger, predsednik moćne Federacije nemačke industrije koja predstavlja 39 industrijskih udruženja sa više od 100.000 kompanija u kojima radi oko osam miliona zaposlenih. Apokaliptični tonovi poslovnično smirenog nekadašnjeg potpredsednika tehnološke kompanije Trumpf SE+Co.KG izazvali su šok i zaprepašćenje u nemačkoj javnosti.

Može li se zamisliti takav apokaliptički vapaj poslovne zajednice u Srbiji? Može li se zamisliti srpski Peter Lajbinger koji će vlasti jasno i oštro poručiti šta od nje očekuju preduzetnici i biznismeni i njihove kompanije. Jer, ma koliko su dve zemlje i njihove ekonomije neuporedive, činjenica je da je situacija u njima slična – kriza industrije, vreme za reforme neumitno curi, raste potreba za šok terapijom jer je poslovni ambijent loš, širi se mračno raspoloženje, jača ekstremizam, neophodni su demokratija i evropski okvir da bi se kriza rešila.

Iskreno rečeno, teško je zamisliv.

Ali, zašto?

Priča se da su ne tako davno dva srpska biznismena, stari prijatelji i međusobni poštovaoci, u internoj debati zabrinuto razmatrali moguće javno reagovanje na aktuelnu situaciju u zemlji. Jedan je zastupao čvrst kritički aktivistički stav poslovnih ljudi povodom sadašnjih političko-društveno-ekonomske (ne)prilika. Drugi nije osporavao potrebu reagovanja ali je zagovarao tezu da takav angažman ima smisla samo kroz političko delovanje. „Osnuj partiju, idi na izbore pa menjaj vlast ako pobediš“, bila je njegova poruka višedecenijskom prijatelju.

Ta interna debata dvojice dokazanih privrednika iznova, zbog trenutnih okolnosti, ima posebnu težinu i aktuelizuje ulogu poslovnih ljudi u društvu. Imaju li poslovni ljudi pravo da ćute? Ili dođe trenutak kad opštedruštveni interes nadilazi lični i korporativni?

(Kad kažem „poslovni ljudi“ ne mislim na grupu novokomponovanih hohštaplera ogrezlih u kriminalu i korupciji stasalih u vreme vladavine Srpske napredne stranke, nego na ljude koji se biznisom bave 30-35 godina.)

Može li društvo s punim pravom da traži od njih da se javno kritički izjašnjavaju o ekonomskoj politici vlasti u zemlji kojom vlada autoritarni upravitelj i tako ugroze svoj godinama mukotrpno građen posao, svoju imovinu i radna mesta stotina svojih zaposlenih? Ili će i dalje da se samozavaravaju izdajući udvorička saopštenja podrške merama vlade. Nije još stiglo, daleko bilo, do „kontroverznog“ pada s prozora – Putinove verzije obračuna s biznismenima – ali su domaći poslovni ljudi na svojoj koži već iskusili razne vrste ugroza života i imovine – od Miškovića do Jaćimovića.

Je li trenutak da domaća biznis zajednica pošalje vlasti jasan, nedvosmislen i čvrst ultimatum, kao u Nemačkoj – hitne šok reforme u evropskom i demokratskom okruženju radi spasa ekonomskom sistema.

Činjenica je da je Srbija zagazila u ekstremno opasnu situaciju. Upravitelj države polomio je tri od četiri stolice na kojima je lakomisleno verovao da Srbija može da sedi u svetu. A onda je, izgleda, postao nepoželjna osoba u Vašingtonu, Briselu i Moskvi. Kina ne može biti Srbiji ni zamena za Ameriku/Evropu, niti uteha za Rusiju.

Srbija je na ivici zlokobne izolacije. Povampirile su se devedesete godine prošlog veka i raspirena žeravica suludog nacionalnog prkosa i poželjnog izolacionizma. A još se oporavljamo od sankcija Miloševićevom režimu bez šanse da u dogledno vreme nadoknadimo civilizacijski i tehnološki zaostatak. U trenutku kad svet ulazi u novu tehnološku revoluciju predvođenu veštačkom inteligencijom, nova izolacija bila bi pogubna po Srbiju. Nadobudni TV šarlatani koji zagovaraju izolacionizam ne misle dobro svojoj zemlji. Među vlasnicima i menadžerima kompanija i banaka eksponencijalno raste neizvesnost. Širi se strah da se očas posla sekundarne sankcije mogu pretvoriti u primarne i hermetički zatvoriti zemlju. Posle toga u Srbiji nemaju šta da traže ni strane banke, ni strane kompanije ali ni obrazovana mladež i domaći preduzetnici. Mnogi od njih već drže na stolu takozvanu „kiparsku opciju“ odakle će upravljati svojim poslovima. Kina nas neće spasiti, kao što nije spasila ni Kubu ni Venecuelu. Šta je neobično u tome što je Ziđin među prvima prestao da ima bilo kakav poslovni odnos s NIS-om. Neobično je samo da mi ćutimo o tome.

Istovremeno, društvom se širi opasna anomija. Povlačenje investitora nije vreme za likovanja nego za crying time. Zaslepljenost, ostrašćenost, mržnja, ekstremizam, nihilizam i malograđanska razularenost sužavaju društvene vidike i opcije, zamagljuju viziju. To što se upravitelj države ponaša delinkventno, što je upropastio sve opcije i što više nema dobrih poteza ne znači da njegovi politički protivnici treba sve da zatru koristeći taktiku „spržene zemlje“. Nedostaju mudrost i vizija. Previše je strančarenja i radovanja sitnim ličnim „pobedama“. Mudri i odgovorni ljudi morali bi da izlože „plan B“, ne samo za svoju kompaniju. U pitanju je širok društveni interes. Peter Lajbinger u intervu Zidojče cajtungu nije govorio s pozicije partijskog čelnika ili stranačkog aktiviste. Govorio je kao predstavnik biznisa. A društveni interes bio mu je važniji od građevinske dozvole ili milionske subvencije pomoću kojih bi njegova ili kompanija njegovih kolega ostvarila maksimalni profit. Uruši li se ambijent, džaba dozvola i subvencija.

Može se sedeti i čekati da i ovo zlo prođe. Ali šta ako staro ili novo zlo „dođe po nas“, ako zakuca na vrata s nalogom za konfiskaciju imovine pod plaštom borbe protiv tajkuna koji su se obogatili na narodnoj muci. Hajde da se kladimo kome će tada aplaudirati raspamećena svetina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.