Banalnost pendreka

Ne znam da li srpske pandure boli rame od upotrebe pendreka. Ili leđa, jer često batinaju u pognutom stanju, pošto su objekti batinanja već pali na zemlju. Da li se recimo može dobiti teniski lakat od tolikog mlaćenja? Da li su pendreci anatomski prilagođeni? Nisam video da se neki sindikat oglasio o tome.

„Pa da, rame me užasno boli, ali ko me pita“, mogao bi da kaže neki od oklopljenih policajaca dok nemilice tuče klinca na asfaltu.

Zašto režim bije? To pitanje više nije ni zanimljivo. Upada se u opasnost od overthinkinga ili, da prostite, analitičarskog proseravanja, pa se prvom među nama pripisuje nekakva genijalna taktika da dozirano pusti krv na ulicama i tako uplaši puk građanskim ratom.

Ovaj kolumnista je u školi mišljenja koja kaže da tu nikakve genijalne taktike nema – nego panike. A u panici se prvi među nama vraća korenima, kao mladunče majčinoj sisi, a njegovi su koreni to – pendrek, obeležavanje „ustaša“ i obećavanje jeftinog hleba.

Uostalom, režim bije jer – to smo valjda odavno apsolvirali – celu svrhu svog postojanja usmerava na to da postoji i dalje, da nikad ne ode. To je sve.

Ali, ova kolumna je često posvećena malom čoveku, onom koji bi da između posla i kuće ima što manje glavobolja i što više ovozemaljskih zadovoljstava, čoveku sa običnim potrebama i prohtevima. Pa je ovog puta posvećena malom policajcu.

Zašto, dakle, mali policajac uredno mlati malog građanina koji je ustao protiv ovog levijatana na vlasti?

Mnogo se ovih dana piše o psihološkom profilu našeg pandura, o tome da je, navodno, potrebna doza patologije da odabereš posao koji podrazumeva udaranje ljudi. Ne treba potceniti situacije kad se normalniji ljudi ustežu, a psihopate dočekaju svojih pet minuta.

Ali, rekao bih da je istina mnogo, hm, banalnija i da našeg malog policajca približava bilo kojem malom građaninu. A to nije kompliment ni za jednog ni za drugog.

Nemci imaju lepu reč Mitläufer koja doslovno znači sahodač. Kao što se na srpskom može reći saputnik ili sapatnik, tako se na nemačkom može reći sahodač. Koristi se to za ljude koji se mejnstrimu ili sili pridružuju linijom manjeg otpora i učestvuje bez elana.

Ili na srpskom jeziku malog čoveka – samo radim svoj posao. Politika me ne zanima. Gledam sebe. Imam kredit, imam decu. Ćuti, moglo bi biti i gore. Jesam li već rekao da samo radim svoj posao?

Pandur koji batina, dakle, „samo radi svoj posao“, a to u društvima gde su se i mnogo veća zla gradila na tihom pristanku onih koji „samo rade svoj posao“ znači sledeće – radiš kako ti kažu. Ne pitaš. Delom svog posla ne smatraš da, makar povremeno, taj „posao“ propitaš sa nekih moralnih načela.

Kakvi su nam panduri, takvi su nam uglavnom i „novinari“. Ćute i rade. Ili, šta znam, službenici u katastru. Celo je društvo (bilo) u modusu da ćuti i radi.

U takvom okruženju onda cvetaju prave psihopate. Poput ovog pandura Marka **ička. Razmašu se ljudi nezajažljivih ambicija, a niskih kapaciteta, operisani od standarda.

Pogrešno je, zato, reći da su Mitläuferi najgori – nisu. Ali da nije njih takvih da ćute i „rade svoj posao“, ne bi se na visoko uzdigli sutereni, ne bi neki kao ova **ička mogli da prete studentkinjama silovanjem i lupaju omladini glave o zid.

Možda se neki pandur uveče, pre odlaska u postelju, srami pred ogledalom. Možda mu je teško da ide na ulicu. Ali, eventualne unutrašnje borbe su građa za roman ili film, a sada se broje samo dela.

A dela su takva da je ulicama puštena krv. Da se ljudi sastavljaju sa zemljom, deca svlače i hapse, pa se to snima za Informer.

Umorile su izjave neimenovanih oficira policije koji se zaklinju da neće da tuku svoj narod, da su i njihova deca na ulici, pa još pričaju da iznutra u policiji kuva. Za sada se to ne vidi. Ima sasvim dovoljno onih što hoće da tuku svoj narod, braneći huntu na vlasti, ali ne da bi nju odbranili nego jer „samo rade svoj posao“.

Nije lako svariti gorku istinu – sutra, kad ovo prođe, moći će da se pohapse ovi poput **ička, stotinak njih koje je u policiju instalirao direktno režim. Moći će da se suspenduje još dvesta, trista. Ali, ostaće 49.000 policajaca koji su uglavnom bili Mitläuferi.

I posle tog dana oni će doći na radna mesta kao da ništa nije bilo i samo će „raditi svoj posao“. Ako treba, navući će pancire i staviti štitove. Ako im se naredi, mlatiće recimo naprednjake kad budu protestovali zbog nečeg. To jest, ako iko više bude hteo da se deklariše kao naprednjak – rekosmo, ljudi obično idu sa strujom.

Tako je romantična ideja o ružama na štitu, o policiji koja se pridružuje narodu, o tome da je ispod šlema čovek. Jeste – ali čovek koji „samo radi svoj posao“. Pa ga boli rame od teškoga rada.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.