Baš sve na talonu

Sat i tri minuta je, dakle, bilo dovoljno da se zna da je nesreća ogromna. Teže je reći koliko je trebalo da se zna da je tog dana nešto u Srbiji prezupčilo. Možda iste večeri? Ili sa ćutnjom na raskrsnicama? Represijom vlasti? Studentskom pobunom?
Svejedno, znamo da je prezupčilo. Nijedna tačka tog tajmlajna nije sama presudna. Glupo je reći, jer šesnaest ljudi je uludo poginulo pod betonom, ali i sam je pad nadstrešnice mogao biti tek povod. Kao vulkan, krčkalo je ispod površine, a onda je pokuljalo.

Ali, šta je pokuljalo? Podele za i protiv vlasti? To bi bilo previše banalno. Odavno su ljudi u Srbiji podeljeni u tabore, prilično čvrste. O korupciji naprednjačkih prvaka i njihovih tender-ortaka, o nameštenjima i nameštanjima, znali smo i pre sve. A ko nije znao, ne zna ni danas.

Deluje mi da je pokuljao osećaj da je zadnje vreme došlo. Kao u kazinu, namah je podignut ulog cele igre i sada se, uz tek malo preterivanje, može reći da je društvo spremno da ide all in. Sve na crveno. Ili sve na crno.

Jer, vidiš da glava može da se izgubi u bezazlenom čekanju voza, ćaskanju sa unukama, pušenju cigarete. Vidiš potom da možeš dobiti batine jer izađeš na komemoraciju tim nevinim ljudima. Podigneš ulog. Ali, podigne ga i druga strana. Vidiš onda da policija može da ti odbije bubrege. Da možeš u istražni zatvor na neodređeno zbog nekih besmislica. Da te zovu „obojenim revolucionarom“.

I druga strana vidi da se može biti uvaljan u katran i perje. Pohovan jajima. Da više nije jedina neugodnost njihovog položaja sopstvena savest, ko je ima. Podiže i ona ulog. Mobiliše se. Izmišlja studente koji bi da uče, uticaj stranih službi, kontramitinge.

Pričao sam sa filozofom Andreom Perunovićem pre neki dan. Pametan mladi čovek, osveženje u javnoj reči koja je preopterećena dnevnim pa od drveta ne vidi šumu. Pokušaću da prevedem sa filozofskog na srpski šta kaže Perunović.

Promene su stalne, ali se sada doživljavaju. Postajanje umesto pukog bivstvovanja. To filozofi zovu „prostorom neodlučnosti“ – polje pred društvom je otvoreno. Prognoze su nezahvalne – može izići na čisti fašizam ili naprosto na bolje društvo. Ili nešto između, recimo na Belorusiju. Ili večito mrcvarenje. Ta mreža ishoda je već razgranata, a još se docrtava i ko zna šta će biti.

(To, uzgred, vrlo devalvira sve što mi, hroničari sadašnjice, govorimo i pišemo iz dana u dan, od jedne televizije do druge, od ove kolumne do sledeće. Taj osećaj i sam imam – da sve manje vredi još jedan tekst o tome šta je sada prvi među nama rekao i šta to znači i koja je danas tema zadata na agendi.)

Dalje, kaže Perunović, ta doživljena izvesnost promene, a neizvesnost u tome kakva će promena biti, opterećuje ljude. Ona je bremenita. LJudi žive jačim intenzitetom – ako su fini, onda su finiji. Zato plaču kad dočekuju studente. Ako su agresivni, onda su agresivniji. Ukratko – svi smo napumpani. Možda se malo katkad ispumpavamo i dopumpavamo, ali smo uglavnom napeti.

Rekao bih da je to stalno podizanje čipa, kvantiteta koji je na talonu, u jednom teško uhvatljivom trenutku preraslo u novi kvalitet. Kao kockar za stolom koji shvati da više nema dinara u džepu i da sledeći pad kuglice može da mu odredi život. Zadnje vreme došlo.

Kažem, odavno su ljudi u Srbiji podeljeni u čvrste tabore, odavno se zna o korupciji naprednjačkih prvaka i njihovih tender-ortaka, o nameštenjima i nameštanjima. Ali, pre samo godinu dana, onaj ko bi se protiv toga pobunio tako da je spreman na rizik – da, recimo, izgubi posao – bio bi prvoklasna vest naše čaršije pre nego što bismo ga zaboravili.

A danas je mnogo ljudi koji su rizikovali svašta – platu, posao, godinu na fakultetu, policijski pendrek, slobodu. Uprkos silnom trudu, a vlast nije jedina koja se u tome trudi, da se stvar vrati kolotečini i pilićarenju, jeftinoj propagandi i pričama o broju opozicionih kolona, u tome se ne uspeva niti će. Prezupčilo je da se ne vrati.

Ali, valja uvek imati na umu da je i režim spreman na „rizik“. To je protivprirodna koalicija kaste tender-bogataša koji svim silama brane ono što im ne pripada, brutalnih kriminalaca i mase nezahtevnih ljudi prema kojoj vlast deluje integrativno i tepa im da su samo oni prava Srbija. LJudi mahom siromašnih i starih, rđavo informisanih, čiji je motiv strah da bi sa bilo kakvim promenama moglo biti samo gore jer su tako čuli na televiziji. Oni veruju i da su nadstrešnicu srušile službe. I da će se u Novom Sadu skupiti satanisti.

Nemoguće je predvideti kada će i kako početi sleganje tla, kao posle svakog potresa. Hoće li to biti pod ovim režimom ili u nekoj drukčijoj Srbiji? Kako će nam onda biti? Ne znam. Ali sam siguran da povratka na staro nema. To je valjda dobra vest.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.