Dvorska luda sa krunom

Uzmimo slobodu dvorske lude. Pred cenjenom kraljevskom guzicom i zvanicama luda može da se krevelji, zbija viceve, dubi na glavi. Kralj može skoro sve, može da odluči o životu i smrti. Ali ne može da bude dvorska luda.

U životu kao ni u međunarodnim odnosima nije predviđena situacija u kojoj je neko istovremeno i Jupiter i vo. Ili dvorska luda koja, umesto smešne kape, ima krunu. Drugim rečima, nije predviđena pojava Donalda Trampa.
Bilo je osebujnih likova među državnicima i diktatorima, bilo je živopisnih i bizarnih, a ludih koliko hoćeš. Ali u ovo moderno doba nijedan takav nije šetao sa nuklearnim koferčetom pod miškom niti bio u stanju da u godinu dana napadne države na tri kontinenta.

Nijedan, koliko god blesav bio, nije smatrao da je dobra ideja prepodne reći jedno, pa popodne, posle partije golfa, nešto suprotno, a onda uveče iz postelje na društvene mreže objaviti nešto sasvim treće što negira i prvo i drugo.
Takozvani Zapad je zato u rebusu. Navijali su protiv Trampa, a onda pokušavali da mu se umiljavaju oko skuta, da podilaze i predlažu, da kume i mole. NJihove molbe za mrvom uračunljivosti kralj-luda nije uslišio, izazivajući dalje bauljanje u magli takozvanih „partnera“.

Rebus se ne duguje tome što su raniji stanari Bele kuće bili manje svesni sirove i meke moći SAD, ma kakvi. Nego tome što su nosili bele rukavice i, recimo, invazije na neke nesretne zemlje unapred tobože dogovarali sa „partnerima“. Pa i kada bi njih, te „partnere“, hteli da podsete gde im je mesto, kulturno su ih o tome unapred obaveštavali.

Tramp voli grublje, ali dobro, ima nas raznih. Paradoks situacije je drugi – sve je isto, iako naizgled ništa isto nije.
Jer, Donald Tramp, taj kralj-luda koji neobičnim darom za javni nastup i njuhom za političke poene prkosi svom skromnom fondu reči i drugim manjkavostima, zapravo je američki predsednik radikalnog kontinuiteta.

Prvo, kod njega nema ničega za malog čoveka osim parola. Običan čovek mora da proda bubreg da bi platio školovanje ili zubara. Nema ničega ni za belce, ni za crnce, ni ostale. Američki san o socijalnoj mobilnosti – ono, krenuo iz garaže, a postao milioner – koji je još ranije kao lagariju raskrinkao Toma Piketi, pod Trampom je postao još veća lagarija.

Drugo, kod njega ima svega za bogate. Od tehnofeudalista koji kontrolišu svetski digitalni prostor, a u slobodno vreme pripremaju evakuaciju na Mars i večni život (svoj, naravno), Tramp traži simbolično poklonjenje, a onda može sve. Posebno da bogati postanu još bogatiji.

Treće, Tramp podebljava američki rekord u igri svetskog policajca iako kukumavči što nije dobio Nobelovu nagradu za mir! U američkom intervencionizmu nema ničeg novog, razume se, ali je Tramp otkrio upravo detinju radost u njemu, a kad se dete zaigra…

Istovremeno – i to je jedino novo u celoj priči – Tramp predstavlja radikalni diskontinuitet sa načinom na koji inače komunicira establišment. (Da neko ne pomisli da Tramp nije deo establišmenta – a šta je drugo čovek odrastao u zlatnoj kolevci na sunčanoj strani?)

Kao kralj, on može skoro sve, može da odluči o životu i smrti, ali je rešio da to čini govoreći kao dvorska luda, da se krevelji, zbija viceve, dubi na glavi. Da prepodne kaže jedno, pa posle partije golfa sasvim suprotno, a uveče sve zaboravi.

Manje je bitno da li tokom pandemije preporučuje ljudima da piju varikinu ili odbija da smisli neki uzvišeni izgovor za upad u Venecuelu nego naprosto kaže da hoće naftu. Ili zahteva da pazari Grenland pa, ako nije na prodaju, onda da otme.

Čovek bi tu navodnu prostodušnost kralja-lude mogao pogrešno da razume kao iskrenost. Ili bar kao odsustvo cinizma – drugi su za sebe reklamirali više standarde pa ih uglađeno kršili, ovaj barem to radi grubijanski i bez uvijanja, bez ikakvog proklamovanog kriterijuma koji bi mogao da povredi.

Jednako bi neko mogao da poredi „zemlju slobodnih“ sa satrapijama nekih drugih kraljeva, sa Rusijom ili Kinom, recimo, gde ljudi pogrešnih stavova lako padaju sa prozora, naprasno piju otrov ili nestaju netragom. Ali, tako bi se zapalo u zamku poređenja sa gorima, a ne sa standardima u koje čovek veruje. Pristalo bi se na jeftine utehe.

Ovaj kolumnista nije toliko naivan, ali nalazi određenu radost u koprcanju „zapadnih partnera“ u pokušaju da i sebe naprave budalama ne bi li se umilili Trampu. Kao kad nemački kancelar kaže da je, što se tiče međunarodnog prava, stvar sa američkim upadom u Venecuelu toliko „kompleksna“ da ne sme davati ishitrene ocene.

Od uočavanja pravih i prividnih protivrečnosti, međutim, mali ljudi nemaju baš ništa, ni u Minesoti, ni u Karakasu, ni u Nuku. Još manje imaju od saznanja da im se životi ne uništavaju u rukavicama nego ogoljeno. NJima treba disrupcija suštine, a ne načina komunikacije. Ne trebaju im kraljevi, a dvorske lude neka rade šta hoće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.