Hvatanje zeca

Običan čovek ne zna baš šta je lustracija, što nije čudo. Jer, običan čovek nema varljivi luksuz da se ceo dan bavi stvarima političkim, a to je zato što običan čovek povija grbaču da prehrani porodicu te potom traži izlaz iz svakodnevnih briga u nekoj vrsti razonode.

Čovek mahom misli da je lustracija baš super, ali ne zna zašto. Zamišlja proširenje paviljona u Zabeli (što i ovaj kolumnista lokalpatriotski zagovara) koji se pune lustriranim nosiocima bukagija. Možda zamišlja lomače gde gore grešni objekti lustracije.

Prvi među nama i njegovi znaju za predodžbe običnog čoveka, pošto se više od 24 sata dnevno bave propagandom. Režim tu pogrešnu sliku lustracije podstiče – „hoće sve da nas ‘apse ako nas prethodno ne podave u mutnom Dunavu ili ne linčuju vilama i srpovima“.

Dirigent propagande ubija nekoliko muva odjednom. Prvo, oštri lojaliste i stranku štosekaže po dubini da ostave srce na terenu, batinaju, otpuštaju, da se svete kritičarima ne bi li izbegli strašni plamen lustracije. Drugo, i malom čoveku, glasaču SNS, poručuje da će ostati bez svega kad dođu strašni lustratori pa makar to „sve“ što ima bila penzijica ili radno mesto i obaveza da se ide na mitinge uz lanč-paket.

Utisku doprinose i glasovi u našoj čaršiji koji lustraciji pripisuju čudotvorna dejstva. Lustrum je u antičkoj Grčkoj i Rimu bila ceremonija pročišćenja od zla koju su životom plaćali svinja, ovan ili bik. Tako su se terali uroci.

U modernoj lustraciji – kakva se može izvesti, a samo o njoj ima smisla pričati – nema mistike. Potrebni su precizni paragrafi i komisije koje u znoju lica svog rade posao, znajući da na kraju neće biti savršen. Stvar je manje spektakl, a više birokratija.

Ideja je da se od javnog posla i budžeta sklone oni koji su pozicije koristili da naruše prava građana. Oni koji su kinjili narod, umesto da rade po zakonu. Političara stranaka uređenih poput mafije, policajci koji batinaju i snimaju za tabloide, službenici BIA koji uhode opoziciju, tužioci dubokih fioka, sudije kojima se diktira. Rekao bih i oni koji su otuđili narodne novce kroz tender-šeme, kao i kolovođe propagande jer vode informativni i psihološki rat protiv stanovništva.

Sve pobrojano nema veze sa time koga od kandidata za lustraciju može dohvatiti klasična ruka pravde, a koga ne može jer se nisu našli dokazi ili je utekao. Drugim rečima, Zabela i lustracija služe istom cilju – uopšteno, stvaranju normalne države – ali su dva različita koloseka.

U raskoraku između onoga što lustracija jeste (može da bude) i fantazija koje raspaljuje krije se opasnost da neki ljubitelji lustracije od zagovaranja jedne popularne mere skrenu u čisti populizam i tako naštete ideji lustracije.
Kažem, ona još deluje kao mašćenje ražnja u odsustvu zeca, ali je nasušno potrebno pričati jer bez podvlačenja crte ispašće da se džabe krečilo, čak i ako se vlast smeni. Ako se ispostavi da se može pritajiti ili preleteti, ako se sva zločinjenja praštaju osim možda u par istaknutih slučajeva, onda ćemo za par godina biti na istom, samo što će se budući Vučić zvati drukčije.

Koliko je važno da lustracija dohvati par hiljada čimbenika protivnarodnog sistema, toliko je važno i da se ograniči da ne bi bila kafkijanska babaroga i godinama posle smene vlasti. Niko ne bi smeo da se obračunava sa stotinama hiljada članova ili glasača SNS. To em nije pošteno, em bi od društva napravilo distopijska plemena iz „Igara gladi“.

Pošto sam jutros ustao sav konstruktivan, predlažem kriterijum – od moguće lustracije se izuzima svako ko je bio šrafčić sistema, a da pri tome nije sebi pribavio korist koja nadilazi prosečnu kakvoću života u Srbiji. Oprašta se partijsko nameštenje na obična radna mesta pod uslovom da formalne kvalifikacije postoje, jer vala je tih nameštenja bilo otkako je Srbije.

Oprašta se statiranje u Ćacilendu za dnevnicu (onima koji nikog nisu direktno unesrećili), oprašta se ćutolozima iz institucija ako se nisu lično ogrešili, oprašta se onima koji su išli linijom manjeg otpora premda to nije moralna vrlina, ali lustracija i nije izigravanje moralne policije.

Onima koji su činjenjem ili nečinjenjem mislili da se uzdignu iznad naroda, bilo kako bi nabili pare u džepove i imali za vikend-gram kokaina ili jer su zadovoljavali patološku potrebu za iživljavanjem – njima se ne oprašta ništa. Oni se moraju odseći iz institucija, političkog života i od budžeta.

To nije nikakvo trganje konjima o repove nego stvar koja odlučuje o smislu suprotstavljanja sistemu. Lustrirani neka onda kukaju u privatnom kapacitetu, neka pišu memoare, pa neka čita ko hoće, neka za njima jeca violina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.