I zlobog je bog

Možda ista natapirana voditeljka koja nas deceniju i kusur u uvodnim minutima Dnevnika obaveštava šta je prvi među nama turio na Instagram bude tada pročitala: „Bivši predsednik Aleksandar Vučić napustio je jutros zemlju u gepeku na prelazu Kelebija.“

Ako tako bude, mnogo će koji sugrađanin pred televizorom kršiti prste i pitati se šta ćemo bez njega, hoće li sutra biti penzije, hoće li radijatori biti topli i da li će Sunce uopšte izaći iz pravca Negotina.

Ovaj kolumnista ima svojih bojazni, ali sve u javnome interesu pa izdržite do kraja kolumne. Naime, šta ćemo mi bez Vučića? Mi, baš mi, ova, u najširem smislu, kritička i opoziciona čaršija koja sada čini dobrano više od pola Srbije?

Pre koji mesec sa ovoga mesta (kolumna: „La lista existe“) upozoreno je da se režim doduše drži o tankom koncu i prva košava ili izbori mogu da ga odnesu, ali da naša prokleta opoziciona čaršija ima priliku da stvar uprska, ponajpre svojim sujetama i surevnjivostima, ograđivanjima i uskogrudošću.

Naša opoziciona čaršija do sada je izuzetno koristila te prilike. Prvi među nama to odlično zna i te sujete i surevnjivosti koristi kao aikido.

Kako sam upozorio, tako je i bilo, što ne treba pripisati mojoj intuiciji nego tome što smo takvi kakvi smo.
Ovi optužuju studente da nisu ovo ili ono, studenti se ograđuju od onog, ova opozicija se obračunava sa onom, a pokoji imalac Jutjub-podkasta pljuje sve čega se seti.

Zamalo da se odmah složim sa Dejanom Ilićem koji na Peščaniku piše da to nije loša stvar – da treba da se razlikujemo i svađamo jer se valjda (barem u većini) zalažemo za Srbiju u kojoj su razlike dozvoljene, a političke svađe slave veliki comeback.

Ali vrag je u tome kako se svađamo, a mi se svađamo, i o tome sam pisao u pomenutoj kolumni, često režimskim tonom, uvredljivo, oštro. Isključivo.

U našim svađama posebno mitsko mesto ima Aleksandar Vučić. On je najteža optužba (radiš za Vučića!), prečica do kraja svake rasprave, moralna toljaga i uvreda. Kad nekog sa kim se ne slažemo optužimo da sigurno radi za Vučića, da je ćaci ili bar tzv. korisni idiot, to je beg od iole zdrave političke svađe za koju navijamo i Ilić i ja.

Samo ovih dana sam čuo optužbe iz okruženja Dragana Đilasa da profesor Jovo Bakić sigurno radi za Vučića jer mu je ovaj svojevremeno davao Dačićev dosije na uvid. Bakić pak odavno priča da Đilas sigurno radi za Vučića jerbo je bio jedno vreme predsednik Košarkaškog saveza.

Dalje, jedan reditelj i profesor optužuje deo studenata da su potpali pod uticaj službi i režima, da je pokret izbušen. Studenti nam otkrivaju da neki zboraši otimaju Viber grupe i moć tako što sve koji se sa njima ne slažu optužuju da rade za Vučića.

Sve je to otprilike i bez dokaza, isto onako kako režimlije bubnu da je neko ustaša, izdajnik i plaćenik pa računaju da se to zapati u narodu. Koga briga za dokaz!

Prvi problem sa time je što se režimski način govora izlio svuda, to i nije čudo, ali opet niko nam ne brani da budemo drukčiji.

Drugi problem je taj reductio ad Vucicum, infantilan neargument, kamen koji vezujemo oko noge i koji ćemo ko zna koliko tegliti i ako Vučić zdimi preko Kelebije.

Paradoksalno, prvi među nama baš je hteo da svojem biračkom telu izgleda svemoćno, sveznajuće i sveprisutno, a to je njegovo hinjenje prihvatila i opoziciona čaršija samo sa drugim predznakom, voldemortovskim.

On je svuda. Vreba. Ulazi u domove i umove. Svako ko nije u dlaku istog mišljenja kao ja, mora da je u njegovoj vlasti. Ako tako baš i ne mislim, a ja ću tako reći, jer čaršija to vidi kao ultimativnu optužbu i smrtnu presudu po nečiji ugled.

U Vučića se tako, kao u nekog zloboga, deponuje sve rđavo (što je najvećim delom zaslužio), ali se uz to šlepaju i stvari banalne poput manjeg ili većeg neslaganja sa bilo kim, i ona mora da su Vučićevo maslo! A pošto se jesmo nagledali preletača i plaćenih smatrača, nepodnošljivo je lako optužiti još nekog.

To nije ništa razboritije od ponašanja sugrađana koji će, ako ovaj ode preko Kelebije, pred televizorom kršiti prste i pitati se hoće li sutra biti penzije, hoće li radijatori biti topli i da li će Sunce uopšte izaći iz pravca Negotina.

A šta ćemo onda mi bez svog zloboga koji je isto vrsta boga? Hoćemo li, kao na kraju Pekićeve „Atlantide“, da nabavimo drugog takvog da nam bude i najbolji i najgori? Ako tako bude, džabe se upravo kreči.

A da ne bi tako bilo, valja odmah prokazati reductio ad Vucicum, ismejati ga, prognati iz javnog govora. Pa da se bar svađamo kao ljudi kad već moramo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.