Jedna kolona kroz lanjski sneg

Faza mrcvarenja nije faza mrtvila, naravno. Prvi među nama i njegovi priljupci u znoju lica svog sprovode čistke. LJude koji su im odani iz lenjosti, straha ili linije manjeg otpora menjaju lojalistima koji su odani iz fanatičnosti ili umešanosti u kriminal. Svakog dana nam isporučuju dokaze da može brže, jače, bolje, da je, onde gde nema skrupula, dno uvek pokretno. Za ljude u Severnoj Koreji i Iran je pojam slobode, a Belorusija oaza demokratije. Srbija još ima prostora za napredak.

To što je na drugoj strani (kritičkoj? opozicionoj? mislećoj?) opao tonus malo ko procenjuje kao tempiranje forme za izbore, kad god da ih bude. Uvek mora nešto da se priča, novine izlaze i jutarnji programi smatraju, pa je postalo en vogue biti pesimista. Kao što je, pre godinu dana, u modi bio neumereni optimizam (gotov je!).

Da pomenem samo ljude o čijim pisanijima i razmišljanjima imam visoko mišljenje: Đorđe Vukadinović gde god može upozorava da se režim stabilizovao, a da se druga strana uljuljkala. Milan St. Protić u Radaru piše da je rušenje vlasti skoro nezamislivo, a rušenje sistema potpuno nemoguće. Stvar je takoreći propala.

Čaršija je potpala pod uticaj viška dešavanja na koji je navikla. Ako tempo malo opadne, to nema uticaj na tempo smatranja. Čim nema više trista hiljada ljudi na ulici, odmah se pale alarmi. Traže se greške studenata, a grešaka naravno ima jer bezgrešni su samo svetitelji i pokoji gost jutarnjeg programa i potpisnik „autorskog teksta“.

To je plodno tlo za ono na šta sam upozoravao – naša čaršija ima priliku da stvar uprska, ponajpre svojim sujetama i surevnjivostima, ograđivanjima i uskogrudošću. A naša čaršija do sada je izuzetno koristila te prilike.

Nova omiljena tema je zameranje studentima što neće opoziciju. Da se ne naljute drugovi urednici i drugarice urednice, oni takvim glasovima daju više prostora nego što bi im dao narod. I opet su to neki pametni ljudi, britki.

Lazar Džamić za Vreme kaže da studentski blok „svesno, ali mislim neoprezno, sužava sopstvenu progresivnu koaliciju, makar javno“ jer ne sarađuje sa delom opozicije. Danilo Vuković za Radar priča da samo „velika koalicija“ studenata i opozicije ima šanse. Dejan Ilić za N1 kaže da su studenti „kišobran“ ispod kojeg „mora biti mesta i za opoziciju“ i da „samo tako ima smisla da idemo na ove izbore“.

Opozicioni prvaci, u tesnacu između režima i marginalizacije, podržavaju ovakve stavove. Opet se priča o potrebi za „referendumskom“ atmosferom i „jednom kolonom“, što je jedna od srpskih izbornih fama (kao recimo ona o basenu apstinenata). Opozicija se za četrnaest godina nijednom nije okupila u „jednu kolonu“, pa nije čak ni sada, a hoće da ih studenti okupe.

Analize o potrebi da studenti na izbore idu sa opozicijom isisane su iz malog prsta. Nema nijednog dokaza da bi takvo što više donelo nego odnelo. Kao što nema dokaza da se, bez podrške relativno mršave infrastrukture opozicionih partija, ne bi moglo na izbore ili se ne bi moglo upravljati zemljom. Upravljanje državom prožetom lojalistima bi, razume se, u svakoj varijanti bilo izazov kao Himalaji.

Pogotovo nema dokaza da studenti kuju svoju listu, bez opozicije, jer su glupi, naivni, pod utiskom režimske propagande ili uticajem nekih šaptača koji će se naći na studentskoj listi. Naprotiv, lista bez opozicije ima utemeljenja u razumu – naša je opozicija svakojaka i u proseku bolja od svog imidža, ali je nesumnjivo jalova. Vučića su do sada pobedili nula puta, a imali su stotine pokušaja (računajući broj lokalnih samouprava).

Čak i ako je neki trudbenik iz medijsko-političke čaršije autentično ubeđen da je saradnja studenata i opozicije od najveće važnosti, čak i ako je u tome u pravu – tema je zaludna kao priča o lanjskom snegu.

Jer, studenti u pobuni su odavno odlučili, to jasno rekli i toga se drže – nema jedne liste sa opozicijom, šlus, ende. To je tako i nikako drukčije i na odraslim ljudima je da to uzmu kao datost i vide šta dalje. Kao što je na opoziciji da vidi šta će – recimo, niko im ne brani da organizuju svoju kolonu. Biće valjda i više od tri odsto ljudi da ih zaokruži.

Od daljeg mlaćenja prazne slame i lamentiranja nad „jednom kolonom“ i „referendumskom atmosferom“ koristi ima samo režim jer nastaje utisak da se naša čaršija (kritička? opoziciona? misleća?) opet nešto svađa i deli i da je stvar takoreći propala. A to može biti samoispunjavajuće proročanstvo.

Jasno, uvek mora nešto da se priča, novine izlaze i jutarnji programi smatraju, ali nije loše nekad stati na loptu. Usporiti tempo. I ne gubiti vreme na lanjski sneg.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.