Kako usnama miluje

Mi, plaćenici, pljuvači i ostali zgubidani, nismo spremni da priznamo kako se predsednik bavi svim i svačim samo za naše dobro, jer bi se inače svim i svačim bavili oni kojima je to posao i koji su za to plaćeni, a poznato je da predsednik bolje zna svačiji posao, iako nije bogzna kako plaćen i skupe sakoe i trendi patike-cipele dobija iz fundusa. A naš predsednik ima vremena za sve jer ne spava.

Ali, zašto nismo spremni bar da ga pustimo da bez prekora obavlja ono što mu Ustav jeste dao? Evo, proverio sam, u Ustavu Republike Srbije, Član 112 o nadležnostima predsednika, tačka 7, ovako piše:
„Daje pomilovanja i odlikovanja.“

To je sve što piše. Odlikovanja ćemo preskočiti jer ona vrede koliko vredi onaj ko ih daje, pa bi se moglo reći da je vrednost poslednjih godina devalvirala.

Ali pomilovanja! To je štogod. Naime, kakav god da je predsednik, koliko god da se, kao vegeta, meša u sve, koliko god da mu koštaju sakoi i koliko god da su mu trendi patike-cipele – pomilovanje ima stvarni i momentalni efekat. Jer, neko, umesto da bude u Zabeli ili na optuženičkoj klupi, postaje slobodan kao ptica.

Slobodniji čak nego prosečan građanin Srbije kojem nije dato da nešto nekažnjeno skrivi. Prosečan građanin koji blokira pešački prelaz pa dobije prekršajnu prijavu. Ili ga, šta znam, na mirnom protestu krvnički istuku formalni panduri ili neformalni batinaši. Ili, sad već preterujem, ali primera radi, na ulici neko krene da ga zgazi automobilom pa jedva sačuva živu glavu.

Naš je predsednik posezao za pomilovanjem često u zadnje vreme, zbog toga nam se ispovedao, izvrtao javno svoje biće u kojem dve se pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast. Pomilovati ili ne pomilovati, pitanje je sad? Dugo su bojak strahovit bile, ko besni oluj i stari hrast. I na kraju je pomilovao neke.

Istina, prvo mrske mu „blokadere“, ali to je bilo u fazi kad su studenti tražili da se puste nepravedno uhapšeni, a predsednik mislio da im se umili fintama sa seoskog vašara.

A onda je baš ušao u formu! Prvo su pomilovani fini momci koji su samo branili svoje(tm), a u kojima samo mi, plaćenici, pljuvači i ostali zgubidani, vidimo naprednjačke siledžije što su u pola noći kroz pola novosadske čaršije jurili devojku da joj polome vilicu, u čemu su i uspeli.

Potom je predsednik najavio da bi pomilovao ženu koja je automobilom jurnula u blokadu, tačnije – u živi zid, i skoro ubila studentkinju, građanku koja je, biće, bila nervozna zbog blokada što je legitimno građansko pravo, kao što nije građansko pravo da se pravda uzima u svoje ruke i pod punim gasom naleti na drugo ljudsko biće koje preživi samo uz prstohvat lude sreće.

Vraćamo se Ustavu Republike Srbije, Član 112, tačka 7, gde jasno piše da predsednik „daje“ pomilovanja i isto tako jasno ne piše kada, kako, kome, pod kojim uslovima i zašto, a pošto ne piše, onda to ostaje prepušteno slobodnom uverenju predsednika. Drugim rečima, kako se njemu ćefne.

Ne vredi, zato, pisati o „zloupotrebi“ ovlašćenja, čak ni ako ste plaćenik, pljuvač ili neka druga kategorija zgubidana, jer ovde o zloupotrebi nema govora. Ovo je naprosto upotreba ovlašćenja onako kako je predviđeno Ustavom.

Možda sablasti Zabele dozivaju i našeg predsednika i njegovu kliku, zbog mnogih stvari, ali ovo nije jedna od njih.
Štaviše, ovakva upotreba pomilovanja jedini je legalni vid onoga što se u Srbiji dešava već baksuznih trinaest i kusur godina – sistema u kojem nisu svi isti. U kojem je država, tj. vlast, tj. predsednik, nekome majka, a nekome maćeha i to isključivo po kriterijumu lojalnosti.

Pa kao što ti, čitateljko i čitaoče, ne možeš da postaneš direktor javnog preduzeća, a neko može, ili ne možeš da dobiješ 30 hektara u Beogradu skoro za džabe pa zidaš skupocene kvadrate, a neko može, i ne možeš da zasadiš plantažu marihuane, a neko može, e isto tako ti na blokadi ulice možeš samo da dobiješ krivičnu i prekršajnu prijavu, a neko ko te zgazi autom ili ti polomi vilicu može da dobije pomilovanje. Od navedenih primera, jedino je ovo poslednje savršeno legalno, štaviše zapisano u najvišem pravnom aktu.

To možda danas deluje kao sitnica, ali meni je ipak važno – tu sultansku moć pomilovanja valja što pre izbaciti iz Ustava. Ne ide da se jedan čovek, po svom ćefu, izmotava sa celim pravosudnim sistemom, istragom, dokazima, optužnicom, odbranom presudom, žalbom, pravosnažnom odlukom.

Da tako može – možda i ti dani dolaze – iz zatvora da pusti ubicu, silovatelja, narodnog neprijatelja, da oduzme satisfakciju žrtvama, a društvu bit krivične sankcije, naime to da se njome pokazuje da društveno nepoželjna ponašanja imaju određene, hm, neprijatne posledice.

Ne bih ja da bacam pasulj da li će posle našeg predsednika neki drugi predsednik imati slične ili još originalnije ideje za pomilovanja. Neka deli odlikovanja, i to mu je dosta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.