Kultura uništavanja

Čitateljka i čitalac znaju da je nedavno ubilo Čarlija Kirka, lutku sa naslovne strane američke nove (a prastare) desnice. Ubilo da ga ućutka. To je imalo toliko odjeka da se i naš predsednik ponovo nacrtao pred imaginarnim snajperom, tvrdeći da i njega hoće kao Krika, ali da on, predsednik, zbog toga ni za pedalj ustuknuti neće.

O tome sam pisao prošle srede, a prošla sreda je bila pre jedno tri meseca ili mi se tako čini. Svašta se zbilo u međuvremenu.

Masa ljudi u SAD (i šire) je najurena sa posla jer su na mrežama likovali nad ubistvom Čarlija Kirka ili se sa njime sprdali ili se nisu pokazali posebno ožalošćenim. Otkazuju se televizijske emisije i proteruju komičari, a Donald je Tramp zapeo da proglasi Antifu – neku vrstu radikalno levog i anarhističkog uverenja i aktivizma – terorističkom organizacijom, iako to nije organizacija.

Ameriku je zahvatio neviđeni talas cancel culture, što se kod nas nezgrapno prevodi kao kultura poništavanja ili otkazivanja. Ovoga puta su dželati desničari, a žrtve oni koji se razumeju kao levičari pa nema ko pošteno ni da kukumavči na zloglasnu kulturu poništavanja.

Dakako, tramp-desničari će reći da to nije isto, da su oni padali kao žrtve woke kulture, da je to ugrozilo free speech, a da je ovo oko Kirka čisti zdrav razum jer da se širi mržnja, poziva na nova ubistva i tako dalje. I tastatura-levičari (oni što znaju sve o svim identitetima, a ništa o klasi) će reći da to nije isto, da je onomad bilo opravdano, a sada nije.

Ljepota poroka je što tu svako za sebe reklamira vrlinu, ali vlada jedino plemenski moral – dobro je kad mi njima zapalimo selo i otmemo stoku, zlo je kad oni nama zapale selo i otmu stoku.

U osnovi kulture poništavanja je uvređeni nježnik sa pristupom internetu, krhka hrizantema koju već i dašak vetra preti da slomi, a kamoli kakav nezgrapan vic, surova opaska ili, šta znam, tvrdnja da se osobe koje imaju menstruaciju nazivaju ženama.

Ovaj kolumnista se pri datoj temi oseća superiorno doslednim jer je bio i ostao protiv kulture poništavanja i lepljenja flastera na usta, nesposoban da se toliko uzbudi jer ima ljudi koji drukčije misle, pričaju neukusne viceve ili ispadaju budale u javnosti.

Neka bude rečeno da su i „leva“ i „desna“ poništavanja u SAD samo izrasline kapitalizma, ali da, kao holandski totalni fudbal i italijanski katanačo, funkcionišu u istom cilju na različit način.

„Leva“ uzbuđivanja tako što dovoljno uvređenih potrošača, u formi rulje, tužaka nekog dok se njegov poslodavac, brend, izdavač, producent ili kolege u strahu za svom imidž (koji prodaju svojim fanovima/konzumentima) ne okrenu od tuženog. Dok, dakle, ne postupe posve tržišno.

„Desna“ uzbuđivanja krenu slično, samo što tu (prirodno) postoji kraći lanac komunikacije do krupnog kapitala. Recimo, Trampov šef agencije koja deli TV licence (nešto kao američka Olivera Zekić) javno preporuči da se otpusti taj i taj komičar, televizijska mreža koja čeka dozvolu da za milijarde evra kupi drugu televizijsku mrežu saopšti da neće emitovati emisiju i hop, televizija otpusti komičara.

Nego da vidimo gde smo tu mi. Osim što i ovde i tamo korporativni mediji imaju odlučujuću slabost, alavost svojih gazdi na pare.

Kako su Tramp i njegovo jato pirana krenuli u obračun sa Antifom i drugim fantomima, kako je i Orban najavio da se pridružuje frontu, kako se dakle negde konju kuju, tako su i po Srbiji razne žabe počele da dižu nogice.

Za to tek treba kognitivna disonanca! Jer, evo malog obrta, za razliku od krompira, koka-kole i holivudskih filmova, nama tzv. kultura poništavanja nema šta da stiže iz neke tamo Amerike, jer mi kod kuće imamo bržu, jaču i bolju.

Vododelnica nisu ideologija i mišljenje (premda je naš predsednik korporativni desničar), nego stvar mnogo banalnija – odanost jednom čoveku. Zapravo bivanje ili nebivanje delom sistema koji služi da taj čovek večno vlada, a da se njegova klika masno nazida, nalegalizuje i natenderiše.

Dok je to moglo uz glumatanje kakve-takve demokratije, išlo je tako. A sad ide đonom, i kultura poništavanja prema tome deluje kao vetrić naspram orkana. Ovo je kultura uništavanja.

Uništavaju se pošteni policajci, sudije i tužioci, razaraju institucije kulture, smenjuju nepodobni direktori škola, a direktori koječega drugog su ionako odranije (mnogo pre esenesa) morali biti članovi partije. Gaze se mediji koji još liče na medije, omladina hapsi i u bukagijama vodi na sahrane, šturmabtajlung po stadionu bije ko ne voli predsednika.

Ako je više simbolike trebalo, na tobož narodnu paradu tobož narodne vojske – neki narod nije smeo da prođe. To nije dala policija.
Iz srpske perspektive, američki kulturni ratovi deluju imaginarno, kao hogvortski kup u kvidiču. Dobra vest je što naša kultura uništavanja može da se zaustavi, ako bude dovoljno hrabrosti, pameti i volje. Pa da onda i mi, kao normalno nenormalan svet, bijemo ideološke bitke.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.