Money Business

Uzmimo da se žena zove Suzan jer u Engleskoj ima mnogo Suzan. U znoju lica svog čisti hodnike od linoleuma u domu u Šarlvudu kod Londona, gde ima 28 kreveta za muškarce sa psihičkim tegobama koji su prisilno privedeni na lečenje. Dom pripada velikom lancu klinika.

Uzmimo, konačno, da se žena zove Ana, jer u Srbiji ima mnogo Ana. Mogli bismo da nagađamo i prezime, recimo Novaković. Ana u znoju lica svog svakog dana ide na teren, izveštava za televiziju, katkad guta suzavac i pretnje. NJena televizija pripada velikoj medijskoj grupaciji.

Huan, Suzan i Ana se ne poznaju i niko od njih ne zna za postojanje drugo dvoje. Ali, ipak ih nešto veže.
Svo troje rade za jedinice velikih korporacija, a te velike korporacije pripadaju još većem investicionom fondu BC Partners.

Iznad Huana, Suzan i Ane postoji šef, pa on ima šefa, a ovaj opet ima šefa, pa onda ide viši menadžment – tu su svi nazivi na novoengleskom, sve sam Chief Executive Officer (CEO). A iznad njih – sad smo već osam spratova iznad Huana, Suzan i Ane – su menadžeri investicionog fonda.

Još je nešto zajedničko Huanu, Suzan i Ani – menadžeri investicionog fonda ne znaju za njihovo postojanje. Sutra bi Huanu teška paleta mogla da prebije nogu, Suzan bi mogla da se oklizne na mokar linoleum i surva niz stepenice, a Anu bi mogli da unakaze režimski batinaši i to sve ne bi bila ni fusnota u životu menadžera investicionog fonda.

Investicionom fondu su Huan, Suzan i Ana manje od šrafova u mašini. Hrana za mačke isto im je što i prisilno lečenje psihoze, a to im je isto što i novinarstvo. Posao fonda nisu ni mlevenje pilećih kostiju u hranu za pse, ni nega bolesnih ni mediji. Jedini biznis je money business – da se para vrti i množi. Sudbine magacionera, čistačice i novinarke broje se manje od nimalo.

Za razliku od Huana i Suzan, novinarka Ana Novaković skoro je dobacila negde do šestog, sedmog sprata korporacije u kojoj radi. Bilo je to u beogradskom hotelu „Bristol“ gde je odsedao i ručavao direktor Junajted grupe Sten Miler. Na pokušaj novinarke da mu postavi pitanje, obezbeđenje je sklonilo i sat i po maltretiralo koleginicu.

Ovaj kolumnista misli da je u takvu kamikaza-misiju trebalo da krenu urednici televizija i novina Junajted medija, a ne da mečki na rupu šalju jednu novinarku sa mobilnim telefonom. Ali, sad je tako kako je.

U normalnim okolnostima Sten Miler ne bi nikad video Anu Novaković, a kamoli potrošio više od petnaest sekundi misleći o njenom novinarskom poslu. U normalnim okolnostima, ne bi bilo nikakve potrebe da novinarka saleće svog direktora.

Ali, čitalac zna, okolnosti nisu normalne. To jest i jesu i nisu, pojasniću.

Okolnosti su takve da je Sten Miler – koji ni petnaest sekundi dnevno ne razmišlja o novinarstvu, slobodnim medijima ili apstraktnim stvarima poput prava građana Srbije da se informišu – troši bitno više svog CEO-vremena da šuruje sa direktorom srpskog Telekoma.

Što ta dvojica dogovaraju glajhšaltovanje medija u Srbiji nije neko iznenađenje. Iznenađenje je, možda, što to rade u maniru direktora provincijskog kombinata. Ti si moj brat, brate, ma to ti je završeno. Smeniće neke ljude, novi ljudi će smeniti neke druge ljude i sve će ići svojim tokom.

Šta tu nije normalno? To što bi Srbija ostala bez jedine dve televizije na kojima se čuje nerazređena kritika. I kad su te dve televizije jednostrane, zlata su vredne jer su jedine takve u zemlji gde režim našim parama plaća i kontroliše sve ostale.

Dalje, nenormalno je što je planirano ućutkivanje opet plaćeno narodnim parama. Telekom, to radioaktivno oružje režima, dao je Junajted grupi šesto i kusur miliona evra za sportska prava i servise koji vrede deset puta manje. To što je preplaćeno, evo čemu služi.

No, šta je u celoj priči savršeno „normalno“, dakle, uobičajeno, standardno? Pa to da je krupni kapital spreman na sve ne bi li postao još krupniji. Na mrtve i obogaljene, a kamoli na zakulisne dilove da se ućutka televizija negde na Balkanu, poluperiferiji kapitalizma.

Jedini biznis je money business i tu leka nema osim rušenja celog sistema. Do tada, mnogo je načina da se mediji podjarme i ućutkaju, ali korporativni mediji su posebno padu skloni – kad zastrašivanja ne mogu da prođu, dovoljne su velike pare.

Važno je od odluka sa osmog sprata odbraniti Anu, kao i Huana i Suzan. Oni rade u znoju lica svog, pošteno i najbolje što umeju. Pa dokle traje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.