Navijati za Partizan

Primiti patnju u bratski zagrljaj, a onda se rvati sa njom.

Patnja ima kratke prekide, razume se, ali oni su tu samo da bi se navijač koliko-toliko oporavio pa mogao ponovo da pati. I robovlasnici su puštali robove da odspavaju.

Što je rekao Dule Vujošević, pobede traju kratko, kao mački muž, a porazi ceo život ostaju u želucu.

Navijati za Partizan od početka znači biti u manjini. Nije to mala manjina, dapače, ali je manjina. A to je dovoljno da se međusobno bolje sporazumeva.

To nosi kriptiku, hermetičnost. Potrebno je biti unutra da bi se razumelo. Objašnjavati autsajderima šta znači navijati za Partizan je uzaludno koliko i naporno za obe strane.

Ispostavilo se da, među košarkašima Partizana zaposlenim po ugovoru na određeno vreme, ima previše onih koji ne razumeju. Rekao bi čovek tu su, na njih se spušta huk dvorane, usklici i uzdasi. Ali džabe je ako ne prigrle patnju.

Željko Struja Lukajić im, povodom odlaska svog imenjaka sa klupe Partizana, ovih dana poručuje: „Uvek sam za to da smo mi u Srbiji pravi domaćini, ali… majstori stranci, morate da naučite da se ovde ovaj narod sekira.“

Citat dostojan enciklopedije o Partizanovom narodu! Šta prvo treba da naučite o njemu? Pa to da se sekira.
Povodi nisu neophodni, ali su dobrodošli. Može to biti izgubljena utakmica, protivnička trojka o tablu, sumnjivi penal. Može i mnogo manje od toga.

Ili mnogo više, recimo kad ode najveći trener u istoriji svih trenera.

Ni ja nisam znao do pre neki dan, ali ispostavilo se da navijati za Partizan znači pratiti na Flight radaru kada u Beograd sleće avion iz Atine. Da mi je znati šta su mislili ljudi koji vode taj portal kad im je sajt skoro pao. Zašto, dođavola, ovoliko ljudi prati redovan let?

Navijati za Partizan znači potom uskočiti u auto, juriti do aerodroma, parkirati na nekoj ledini i onda satima vikati „Obradović Željko“.
Ponavljam, ključno je odbaciti svaku primisao da se bude normalan. Prigrliti patnju, a onda se rvati sa njom dok ne budeš sav izubijan. Patnji ništa neće biti, ona čeka i sutra.

Navijati za Partizan znači sanjati. Recimo, još samo jednom sa Žocom na krovu Evrope, samo još jednom pa neka i život ode.

Dok razmišlja, mašta i sanja, običan čovek na jednom ramenu ima đavolka koji mu priča da batali sve, a na drugom ramenu anđelčića koji mu kaže da će sve biti u redu. Navijač Partizana ima dva đavolka.

Sanjati, dakle, snove koji će biti razočarani.

Ako nekad i ne budu, valja se štipati i proveriti da li se to stvarno dešava. Ako se dešava, onda je to onaj predah od patnje. Opet đavolovo maslo, da te sutra-prekosutra udari taman kad si se malo opustio.

Navijati za Partizan znači voleti bezuslovno, jer mora da se voli da bi se patilo. Navijati za Partizan znači voleti Željka Obradovića jer on voli Partizan i jer je, u borbi sa vragovima, za nas izborio duže pauze od patnje.

Ali, iznad svega, jer Željko Obradović isto pati. On se sekira kao mi što se sekiramo, samo bolje zna košarku od nas.

Zapravo, teško je i zamisliti partizanskiji scenario od ovog u kojem se mandat Željka Obradovića završava u opštoj patnji.

U fazi poricanja, navijati za Partizan znači u svemu videti intrigu. Nje svakako ima jer zašto je ne bi bilo! To je kao merkanje patnje, dok je ne prigrlimo i ne pohrvemo se, traje trash talk.

Navijati za Partizan znači katkad zapasti u logiku zgarišta. Kad se snovi sruše, kad patimo – a to je često – neka onda nema ničega. Zapaliti halu, linčovati predsednika kluba, možda i igrače!

Jer, oni ne pate dovoljno sa nama. Jer pletu intrige. To bi se u drugom #ivotu moglo oprostiti, ali sad smo baš ljuti.

Navijati za Partizan znači biti bazično iskren. Prost u pristrasnosti. Uhvatiti se i za glasinu, ali ne iz zadnjih namera nego, eto, jer se sekiraš.

Predsednik kluba možda mora da taktizira, takav je posao. Kanda i da se predstavi boljim nego što jeste.

Ali, to se protivi bazičnoj iskrenosti, nepatvorenoj sekiraciji. On mora da ode jer je dopustio da nešto drugo bude važnije od sna navijača Partizana i respekta prema patnji Željka Obradovića. Jer ga je ostavio na cedilu.

Navijati za Partizan znači prkositi. Kome, čemu? Svakom, svemu! Prkositi i sebi samom i patnji, a znati da je ona ipak jača! Realnost nije okolnost na koju se obaziremo.

Navijati za Partizan znači, naposletku, navijati za Partizan. I sada, kad smo u fazi prkosa svima i sebi samima.

Jer, šta bismo mi bez Partizana i bez patnje? Možda bi se život ižljebio, možda bismo bili kao perce laki da nas svaki vetrić oduva, daleko bilo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.