Njihač stativa

Snimak prikazuje paunisanje „vojvode“ Šešelja po položaju, tu je i Tomislav Nikolić. Kamerman Srpske radikalne snima Šešeljeve doskočice i smatranja. U uglu kadra, odeven u farmerke, džemper i kaki-prsluk, tu i tamo promakne koščati mladić.
Nebitan neki lik, obigrava oko Šešelja, da mu se nađe. O ramenu nosi futrolu, poput onih u kojima su stativi za kameru. Potrčko.

Okupljeni živo, sve zbijajući šale, pričaju o nekome ko je pucao pa promašio jer je navodno zadrhtao. Koščati mladić, valjda da i on ispadne važan i priča sa velikim čikama, tu ubacuje: „Više sreće drugi put.“ Na tu morbidnu pošalicu niko ne reaguje, Šešelj dalje priča svoje.

Snimak nam se vraća trideset godina. Zanimljiv i relevantan jer je potrčko postao usud Srbije.

Od njihanja Šešeljevog stativa i upadica koje su vapile za pažnjom „vojvode“, stigao je do boga i batine koji, evo, menja Zakon o vojsci tako da zvanično postane „vrhovni komandant“, kako mu godinama tepaju njegove prišipetlje, sekundanti i njihači stativa. Čovek je to kojeg u pedeset i kusur godina lažno predstavljaju kao „najboljeg studenta prava u istoriji“ i koji sebi laska da je bio opasni delija u huliganskim tučama bez svedoka.

Sarajevski mediji i danas futrolu stativa za kameru domaštavaju kao snajper ili automatsku pušku, kako im se ćefne. Ovih dana opet, jer je jedan opskurni hrvatski „novinar“ prijavio bivšeg koščatog dečka da je navodno učestvovao u „Sarajevo-safariju“, dovođenju dekadentnih umobolnika iz inostranstva da pucaju po deci za velike pare.

O tome izveštavaju evropski tabloidi i novine, hronično površni kad je tzv. region u pitanju. Prvi među nama im preti tužbama, najboljim advokatima.

Mnogo ljudi misli da u borbi protiv njegove svevlasti treba koristiti i takve podmetačine. Ja nešto mislim da mu one idu u prilog – jer em se lako demantuju, em mu omogućavaju da se predstavi kao žrtva laži, što u ovom retkom slučaju i jeste.

Stvari se može prići i filozofski, kao Nadežda Milenković u tekstu za Peščanik: „U iščekivanju zemaljske pravde kakva stiže tuđe predsednike, nije loše videti ni malo kosmičke za ovdašnjeg. Oružje kojim je najviše mlatio otkad znamo za njega, sada se nadvija nad njim. (…) Propaganda, kao i poslovična batina, ima dva kraja, a onaj drugi ume da se okrene i ujede vas za vašu cenjenu guzicu.“

To je tako tačno. Sam je prvi među nama svoj opstanak na vlasti – a sve ostalo je u službi toga – proglasio za rat u kojem neprijatelju ne prepušta ni zrno kukuruza. Ima zato poetike u tome što se našao u poziciji da dokazuje kako stativ za kameru nije snajper. To čini sa istim žarom kako je „dokazivao“ laži da je na meti obojene revolucije, da je nadstrešnicu srušila diverzija, da je novosadska dvanaestorka planirala rušenje države i tako dalje, da se ne vraćamo predaleko.

Tu je lako prihvatiti da je, u samoodbrani protiv režima, svako sredstvo opravdano i radovati se koprcanju prvog među nama.
Ali, stvar ima odlučujuću slabost – ako se na ovom primeru prihvati da futrola može biti snajper iako nije, onda se u svrhe jednokratne propagande žrtvuje najveći (jedini?) adut u borbi protiv zlog režima – taj da istina nije isto što i laž. Da reči, pojave i fakti nešto znače i na nešto obavezuju.

Uostalom, propagandne smicalice nisu potrebne – dubok je basen pravih nepočinstava, kršenja zakona, nameštanja tendera, zataškanih zločina i nepokajanih grobova, od poplava u Obrenovcu do nadstrešnice.

A moglo bi se, kad smo već tu, krenuti baš od Sarajeva. Na okolna brda, dok su snajperi streljali decu, nisu mogli ići neupućeni radoznalci. Pogotovo nisu tamo mogli boraviti kao „novinari“, to jest nosači stativa. Svako na onom snimku, pa i naš potrčko, ako i nije sam pucao, nije osećao ni najmanju nelagodu što drugi pucaju po nevinim ljudima, naprotiv. Sa njima je ćaskao i, ako promaše, želeo im „više sreće drugi put“.

Između tih i ovih dana, bilo je par praznih zakletvi prvog među nama. Da se promenio, da je bio mlad i govorio svakakve „gluposti“, a sad je veliki i zreo i drukčiji.

Naša je nevolja što je i to laž. Drugo je vreme, druge su metode, drukčije mete, a on više nije nosač stativa nego se pred njega pritrčava sa stativima i kamerama. Princip je, međutim, isti – svako ko nije s njim, na figurativnom brdu, jeste neprijatelj i za njega nema milosti. To može biti nevoljeni novinar, opozicionar, student ili maturant Pete gimnazije, svejedno.

Naš vlastodržac ne bira bitke po tome kakva je sila prekoputa, nego po tome kakvu svetinju brani. Pa sad, Velika Srbija ili večna vlast, borba za mrvu Šešeljeve pažnje ili još jedan tender, i to je svejedno. To su njegove svetinje, sve na gnojivu od laži.

Zato je istina tako moćan protivotrov.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.